DAN KOJI TREBA SVETKOVATI - Dr Radisa Antic

  

 

        Tema o kojoj bismo ovde govorili jeste: koji dan treba svetkovati? Ja sa nekom vrstom nelagodnosti o ovome govorim jer znam da ćete mnogi od vas biti iznenađeni, ali ponovo vas i ovde pozivam da sami proveravate u svojim Biblijama. Ako verujete da je Biblija reč Božja, onda jednostavno prihvatite reč Božju. Neka to ne bude reč ljudska, ono što ja govorim, jer ja sam samo čovek koji pokušava da objasni Bibliju, ali vi morate sami na osnovu Biblije pošteno čitati biblijski tekst i sami zaključiti o tome. Ja ću ovde mnogo manje govoriti kada su u pitanju moje reči, a zato ćemo čitati sistematski Bibliju i pokušaćemo da zaključimo šta Biblija kaže o danu odmora. Vi znate da neki ljudi svetkuju petak, neki svetkuju subotu, neki svetkuju nedelju. Ovo je vrlo opširan predmet. Mi ćemo pokušati da ga nekako pokrijemo, ali je pitanje koliko ćemo uspeti zbog vremena. Šta Biblija kaže o tome? Da li je uopšte važno koji dan svetkujemo? Da li je uopšte važno jedan dan svetkovati? Postoji crkva koja smatra da nije uopšte važno koji dan svetkujemo. Oni koriste jedan biblijski tekst koji kaže "Svi su dani jednaki", i zaključuju da jednostavno možemo svetkovati bilo koji dan. Zato, hajdemo na jedno sistematsko čitanje Biblije.

        Prva knjiga Mojsijeva, 2. glava, 2. i 3. stih, dakle sam početak Biblije, i Biblija kaže: "I svrši Bog do sedmoga dana dela svoja, koja učini, i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini. I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od dela svojih, koja učini." Ovde je nekoliko ključnih reči. Dakle Bog je stvarao svet u toku od šest dana, a sedmi dan se, kaže Biblija, odmarao. Mi u ovom trenutku još uvek ne znamo koji je taj sedmi dan, mi samo saznajemo iz ovog teksta da je Bog stvarao svet šest dana i da se sedmi dan odmarao. Da li se Bog umara? Da li je to definicija Boga? Ne. Na drugom mestu u Bibliji se kaže da se Bog ne umara. Zašto se Bog onda odmarao sedmi dan? Sigurno da bi nama ljudima dao primer, da bismo i mi trebali da to isto činimo, o tome ćemo čitati kroz celu Bibliju. Dakle sam Bog je stao sedmi dan i želeo da se odmori taj dan, da bi dao primer ljudima. Međutim, ne samo to, u ovom tekstu nalazimo i druge reči: "I blagoslovi Bog sedmi dan i posveti ga." Znate li šta znači kad Bog nešto blagoslovi? Šta to znači da je Bog blagoslovio nešto, a da drugo nije blagoslovio? Blagoslov je nešto što stoji nasuprot prokletstvu. Dakle postoji dan ili vreme u toku nedelje, za koje je Bog kazao da je to jedno posebno vreme, i ako ga čovek ispravno koristi, on će primiti posebne blagoslove. I ne samo to, Bog ga je "blagoslovio i posvetio". U Bibliji je ta kategorija svetosti vrlo prisutna. Postoje dve kategorije: sveto i nesveto. One ne mogu stajati jedno pored drugog. Sveto ubija, proždire nesveto. Bog je sveta ličnost, znači Bog je odredio jedan dan u sedmici kao sveto vreme. Kaže: Bog je blagoslovio taj dan i posvetio ga je. To je sve što saznajemo iz ovog teksta.

        Idemo dalje kroz Bibliju, Druga Mojsijeva, 16. glava, dakle ovde u Drugoj knjizi Mojsijevoj, u 16. glavi opisana je scena sakupljanja hrane. Jevreji su bili u pustinji, nisu imali dovoljno hrane i Bog im je dao jednu posebnu vrstu hrane. Ako ste gledali film "Deset zapovesti", ja verujem da ste ga svi gledali, verovatno ste videli i ove scene. Međutim, mi ćemo ovde čitati nešto što nas posebno interesuje. Čitaćemo prvo 4. stih: "A Gospod reče Mojsiju: 'Evo učiniću da vam pada iz neba hleb, a narod neka izlazi i kupi svaki dan koliko mu treba na dan, da ga okušam hoće li hoditi po mom zakonu ili neće.'" Zanimljivo je, Bog kaže: "Evo svaki dan neka narod sakupi taj hleb da ga okušam hoće li se vladati po mom zakonu." Kom zakonu sada, pitamo se? 21. stih kaže ovako: "Tako ga kupljahu svako jutro, svaki koliko mu trebaše za jelo, a kad sunce ogrijaše, tada se rastapaše. A u šesti dan nakupiše hleba dvostruko, po dva gomora na svakoga, i dođoše sve starešine od zbora i javiše Mojsiju." Znači šestog dana je trebalo da nakupe duplu količinu ove hrane. 23. stih: "A on im reče: 'Ovako kaza Gospod: sutra je subota, odmor svet Gospodu; što ćete peći, pecite, što ćete kuvati, kuvajte danas, a što preteče, ostavite i čuvajte za sutra.' I ostaviše za sutra, kao što zapovedi Mojsije, i ne usmrde se niti beše crva u njemu. I reče Mojsije: 'Jedite to danas, jer je danas subota Gospodnja, danas nećete naći u polju.'" Jedan čovek me je pitao: "Kako mi znamo koji je taj sedmi dan, nigde u Bibliji ne piše, čak ni u zapovesti ne piše?" Evo ovde piše koji je sedmi dan, 26. stih: "Šest dana ćete kupiti, a sedmi je dan subota, tada ga neće biti." I onda je zanimljivo da 28. stih kaže: "A Gospod reče Mojsiju: 'Dokle ćete se protiviti zapovestima mojim i zakonima mojim?'" Znači reč je o posebnim zakonima koje je Bog želeo da Njegov narod poštuje.

        I onda 20. glava Druge knjige Mojsijeve, četvrta zapovest koji smo u prošlom predavanju samo prešli, od 8. stiha: "Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ", sećaj se, šta to znači: "Sećaj se?" Misli o tom vremenu. Ja bih vas podsetio na ono što sam kazao u nekom od prošlih predavanja o konceptu vremena. Dakle, Pol Tilih je voleo da o vremenu govori na dva načina, kao "kairos" i "kronos". Kao što znate, kronos je vreme sata, vreme koje teče, ništa se ne zbiva ali vreme ide napred. Ali postoji druga kategorija vremena o kojoj je govorio Tilih. To je kairos, to je smisaono vreme, to je vreme koje je kvalitetno vreme, kvalitativno različito od drugih vremena. Možda da sada kažem da je Bog kazao čoveku ovako: "O, umorni čoveče planete Zemlje, radi vredno šest dana, ali postoji jedan dan u toku sedmice kada te ja pozivam da staneš, stani, o, umorni čoveče. Šast dana radiš vrlo vredno, umaraš se, tvoje misli su usmerene ka drugim stvarima, ali odvoj jedno vreme u toku sedmice kada ćeš stati, stati, stati, i kada ćeš jednostavno bar za trenutak zaboraviti na ono što te privezuje za ovu Zemlju, kada ćeš razmišljati više o sebi, a iznad svega, kada ćeš o meni razmišljati." Vreme od 24 sata u toku jedne sedmice koje je Bog odredio je kvalitativno različito vreme od svakog drugog vremena.

        "Sećaj se dana od odmora", kaže Bog, "sećaj se". Prosto kao da Bog želi da kaže: "Sa čežnjom očekuj te trenutke, kada će doći taj trenutak, kada ćeš ostaviti sve drugo." Ja imam jedan citat od Froma, on je kazao ovako, Erih From: "Subota je dan velike radosti jer daje čoveku priliku da u potpunosti bude svoja ličnost. Subota je dan kada su posed, novac, kao i tuga i žalost ‑ tabu, dan kada je vreme pobeđeno i kada čovek razmišlja o svome postojanju. Moderna nedelja je dan zabave, jela i bekstva od samoga sebe. Trebamo se pitati da nije možda došlo vreme za ponovno uspostavljanje dana mira i harmonije?" Zato je ovo vreme, dakle, jedno posebno vreme. "Sećaj se dana od odmora." Zato bih ja savetovao da se u tom danu recimo, ne čitaju novine, ne gleda televizija, zašto? Svaki dan to činimo, puni smo informacija, svega i svačega. Bog kaže: "Stani, stani za trenutak, razmišljaj o sebi i razmišljaj o meni." To je kvalitativno različito vreme. "Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ."

        "Šest dana radi", kaže Biblija. Ja bih stao za trenutak ovde. Hrišćani moraju biti vredni ljudi, hrišćanstvo je religija za one koji vredno rade, Bog ne kaže: "Lenstvuj šest dana, a sedmi dan se odmaraj." Ja sam zapazio recimo da studenti koji ne žele da rade, koji su jednostavno lenji, imaju i druge karakterne mane. Bog je čoveku dao rad. Rad je blagoslov za čoveka, potrebno je da čovek radi. "Šest dana radi", kaže Biblija, "i svršuj sve poslove svoje, a sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu, tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja", i tako dalje.

        Zatim Biblija kaže: "Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima", šta to znači? Svake sedmice postoji ovo posebno vreme kad ja želim da se setim ko sam, da imam Stvoritelja, da je Bog stvorio ovaj svet, jer Biblija kaže: "Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju". Ja nisam biće koje je bačeno u postojanje besmisla. Postoji Stvoritelj, postoji uzrok svega onoga što postoji. Ja imam svoga Oca, ja imam svoga Stvoritelja i uprkos besmislu ovoga sveta, još uvek ja mogu videti da Bog vodi ovaj svet. Zato je subota, ja mislim, vreme iznad svega, kada ćemo čitati literaturu, kada ćemo ići u crkvu, kada ćemo posećivati bolesne, kada ćemo deliti svoju veru sa drugima, jedno izvanredno vreme, vreme koje ćemo posvetiti svojoj porodici na jedan poseban način, vreme kada ćemo uzeti svoju decu za ruku i izvesti ih u polje, u šumu, i reći im: "Evo šta je Bog stvorio", govoriti im o Bogu, kvalitativno različito vreme kada ćemo za trenutak zaboraviti sve ostalo, pokušati bar da zaboravimo. To je vreme i fizičkog odmora, i duhovnog odmora. Ako postoji išta što je vredno za današnjeg umornog čoveka, to je onda zaista ovo vreme.

        Postoji u jevrejskom jeziku izraz "šabat", što znači "subota", međutim može značiti i "mir, odmor". Sama filologija reči označava dakle ideju mira ili odmora. "Sećaj se dana od odmora"; ja vam moram odmah reći da u originalu, u jevrejskom tekstu piše ovako: "Sećaj se dana subotnog." Zašto je Daničić preveo: "dana odmora"? Zato što postoji i druga reč ‑ "šalom" ‑ "mir, odmor", zato što odmor i subota znače isto, dakle imaju isti koren i mogu označavati jednu te istu kategoriju. Međutim, ovde jasno kaže: "Šest dana radi, a sedmi je dan odmor Gospodu Bogu." Mi znamo koji je sedmi dan, jer smo čitali o tome.

        Idemo u Knjigu proroka Isaije, 56. poglavlje, ja želim namerno da ovde čitamo više tekstova. Neki kažu: "Subota je jevrejski praznik i ona je određena samo za Jevreje." Već u Knjizi proroka Isaije se kaže da subota nije samo za Jevreje. 56. glava, 2. stih: "Blago čoveku koji tako čini i sinu čovečijemu", ovde nije reč: "Blago Jevrejinu koji tako čini", nego je reč: "Blago svakom čoveku", "... i sinu čovečijemu koji se drži toga, čuvajući subotu da je ne oskvrni, čuvajući ruku svoju da ne učini zla." Zatim 6. stih kaže: "A tuđine koji pristanu", koji su ti tuđini? Svi drugi narodi. "A tuđine koji pristanu uz Gospoda da mu služe i da ljube ime Gospodnje, da mu budu sluge, koji god drže subotu da je ne oskvrne i drže zavet moj, njih ću dovesti na svetu goru svoju i razveseliću ih", i tako dalje.

        Zatim u 58. glavi nalazimo ponovo tekst koji kaže, 13. stih: "Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, svaki dan Gospodnji slavnijem, i budeš ga slavio... tada ćeš se veseliti Gospodu... " Ljudi, teolozi, su dugo raspravljali šta to znači: "da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan". Smatra se sa su Jevreji voleli da trguju. Ja ću malo kasnije o tome reći, da su oni iskrivili smisao subote. Vi znate da se subota, možda i ne znate, trebao bih da spomenem, u Bibliji svetkuje od zalaska sunca do zalaska sunca. Dakle, petak uveče, od zalaska sunca, do subote u veče, do zalaska sunca. Jevreji su toliko voleli da trguju da su čekali pred svojim prodavnicama da zađe sunce, da odmah otvore svoje prodavnice. To nije pravi smisao subote. Biblija kaže: "Ako odvratiš nogu svoju od subote ..." Postoji čak jedna zanimljiva priča, da su Jevreji bili legalisti, šta znači legalisti? To znači da nisu svetkovali duh subote, nego su je poštovali time da ne urade ništa tog dana. Zato je Hristos, videćete kasnije, ustao protiv pogrešnog svetkovanja subote. Svetkovanje subote ne znači da ja tog dana neću raditi to, to, načiniti listu. Svetkovati subotu znači provesti kvalitetno vreme sa svojom porodicom i sa svojim Bogom, različito vreme od drugog vremena u toku sedmice.

        Tako se priča da su dva Jevrejina sedela u subotu u sinagogi, dakle jevrejskoj crkvi, i razgovarali su. I jedan pita drugoga i kaže ovako: "Da nije subota ja bih te pitao da li bi mi prodao svoju kamilu." A ovaj drugi odgovara i kaže: "Da nije subota ja bih ti kazao da bih ti je prodao." Znači, pored svih zakona, ljudi pronađu načine, i Hristos je ustao protiv toga i kaže: "Slušajte, taj način kako vi svetkujete subotu, to je pogrešno. Potrebno je svetkovati smisao tog dana, provesti jedno kvalitetno vreme sa Bogom i sa vašim bližnjima."

        U Knjizi proroka Jezekilja, 20. glava, 12. stih, ja bih voleo da zapazite ovaj tekst, molim vas, vrlo je bitan: "I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ih posvećujem." 20. stih: "I subote moje svetkujte da su znak između mene i vas." Ponovo vam kažem, pošteni budite sa sobom i sa Biblijom koju čitate. Zanimljivo je da u Bibliji kaže da se narod Božji razlikuje, kao neka vrsta znaka za raspoznavanje, po tome što svetkuje subotu. Bog kaže: "I subote moje svetkujte, da su znak između mene i vas", da prepoznajemo nekako jedni druge. Vrlo zanimljivo.

        Međutim, to je Stari Zavet. Kada je Hristos došao na ovaj svet, da vidimo šta je radio u subotu. Ako smo hrišćani, hajde da čitamo. Jevanđelje po Luci 4. glava, 16. stih, dakle, ovde ćemo saznati Hristov stav u odnosu na subotu. Tekst kaže: "I dođe u Nazaret gde beše odrastao, i uđe po običaju svome u dan subotni u zbornicu, i ustade da čita." Dakle, evo šta je Hristos radio. U subotu je došao u crkvu, u zbornicu, u sinagogu, i ustao da čita Bibliju. Zatim malo kasnije, u 31. stihu kaže: "I dođe u Kapernaum grad Galilejski i učaše ih u subote." Zanimljive reči. E sad, može biti da je Hristos ovde išao u crkvu, u sinagogu, jer su tada ljudi išli. Međutim, Hristos mi ne izgleda kao neko ko se lako konformiše, ko prihvata laž. Hristos je bio dovoljno snažna ličnost, uvek, da stane na stranu istine. Ali hajde da prihvatimo činjenicu, može biti da je išao jer u subotu su se ljudi sastajali i tako dalje. Hajde da čitamo i druge novozavetne tekstove. Na primer, Jevanđelje po Mateju, 24. glava, mi ćemo govoriti o ovom tekstu, ovo je eshataloški govor Isusa Hrista, dakle govor koji govori o poslednjem vremenu, o razorenju grada Jerusalima koje se desilo 70. godine, kao i o poslednjem vremenu.

        I tu je Hristos kazao nešto zanimljivo, Matej 24, 20. stih: "Nego se molite Bogu da ne bude bježan vaša u zimu ni u subotu." Ovde je reč o progonstvu hrišćana. Hrišćani su često bili progonjeni u istoriji sveta. Isus kaže da će progonstvo ponovo doći pred kraj, pred Njegov dolazak, i zato kaže: "Molite se Bogu da bežanj vaša", dakle, kada bežite jednostavno, "ne bude u zimu ni u subotu". Zašto u zimu? Jer je hladno. A zašto u subotu? Jer je subota sveto vreme kada bi čovek dakle trebalo da posveti sebe Bogu. Ovde je reč o vremenu posle Hrista, nije reč o samom Hristovom vremenu.

        Idemo još u Jevanđelje po Mateju, 12. glava, samo jedan primer iskrivljenog svetkovanja subote želim da vam čitam, to je scena koja se zbiva u sinagogi. Pratite kako su Jevreji svetkovali subotu i protiv čega je Hristos ustao. U 8. stihu kaže: "Jer je gospodar i od subote sin čovečiji. I otišavši odande dođe u zbornicu njihovu, i gle, čovek beše tu sa rukom suvom", dakle Hristos je došao u crkvu, u sinagogu, i tu je bio čovek sa paralizovanom rukom. "I zapitaše ga govoreći: 'Valja li u subotu lečiti?', da bi ga okrivili. A on reče im: 'Koji je među vama čovek koji ima ovcu jednu pa ako ona u subotu upadne u jamu neće je uzeti i izvaditi? A koliko li je čovek pretežniji od ovce? Dakle, valja u subotu dobro činiti.'" Dakle, po shvatanjima sveštenika onoga vremena, u subotu nije trebalo činiti dobro. I 13. stih kaže: "Tada reče čoveku: 'Pruži ruku svoju.' I pruži. I postade zdrava kao i druga." Šta je Hristos učinio u subotu? Izlečio je čoveka, učinio je dobro. Šta čine fariseji? Slušajte tekst, 14. stih: "A fariseji izišavši načiniše vijeću o njemu kako bi ga pogubili." Smišljati ubistvo u subotu nije greh za fariseje, ali izlečiti čoveka je greh! To je strahoviti apsurd. Subota je dakle jedno vreme, različito, kada je Hristos želeo da se setimo nas samih, da se setimo svojih bližnjih, svojih ukućana, bolesnih, i da se setimo svoga Stvoritelja.

        Zatim, Jevanđelje po Marku, u 2. glavi nalazimo zanimljiv tekst, 27. i 28. stih: "I govoraše im: subota je načinjena čoveka radi, a ne čovek subote radi. Dakle je gospodar sin čovečij i od subote." Postojala je terminologija u jevrejskom shvatanju, farisejskom shvatanju, "služiti suboti", poštovati sve te principe, kao da čovek služi suboti. Isus kaže: "Ne, subota nije načinjena da mi njoj služimo, nego da ona nama služi, da provedemo jedno posebno vreme, kada ćemo se osvežiti, osnažiti duhovno, kada ćemo se spre miti za napore u toku sledeće sedmice, kada ćemo pogledati oči u oči svojoj deci, kada ćemo ih učiti o Bogu." I Hristos kaže: "Onaj koji zna pravi smisao subote, to sam ja, sin čovečiji; gospodar od subote je sin čovečiji." Da ne čitamo, postoji bezbroj tekstova.

        Može biti da su posle Hristove smrti, pošto je On vaskrsao u nedelju, Njegovi učenici počeli da svetkuju nedelju? Hajde da i to vidimo. Jevanđelje po Luci, 23. glava, 54. stih: "I dan beše petak i subota osvitaše", kada je to subota osvitala? Kada se to događalo? U petak uveče, subota je osvitala za Jevreje na osnovu zalaska sunca, "a žene koje bijahu došle s Isusom iz Galileje, idoše za Josifom, i videše grob, i kako mu se telo metnu. Vrativši se pak ...", to su Hristovi najbliži saradnici, žene koje su Ga sledile, koje su bile Njegovi učenici, uključujući i Njegovu majku. "Vrativši se pak pripraviše mirise i miro, i u subotu dakle ostaše na miru po zakonu." Hristova majka, Hristovi učenici, ove žene u ovom slučaju su donele mirise i miro i u subotu su ostale po zakonu, kaže Biblija. A onda 24,1: "A u prvi dan nedeljni dođoše vrlo rano na grob, i donesoše mirise što pripraviše", i tako dalje.

        Zatim, možda je apostol Pavle, ili drugi apostoli koji su zaista poznavali Hrista, shvatili da zato što je Hristos vaskrsao u nedelju, treba svetkovati nedelju. Idemo u knjigu Dela apostolska, tamo nalazimo izveštaj o tome šta su apostoli činili, šta su oni to radili, koji dan su svetkovali? Dela apostolska, dakle imate: Matej, Marko, Luka, Jovan, i onda imate knjigu Dela apostolska. Neko me je pitao zašto se prva tri Jevanđelja zovu sinoptička, a ovo četvrto se razlikuje od ova tri. Zato što prva tri slede istu šemu događaja u Hristovom životu. Četvrto je više teološki okrenuto prema ličnosti Isusa Hrista. Prva tri Jevanđelja opisuju paralelne događaje. Idemo u knjigu Dela apostolska, u 13. glavu, dakle ovde je reč o apostolima koji su svetkovali određene dane. Čitaćemo prvo 14. stih, ovde je reč o apostolu Pavlu: "A oni otišavši iz Perge dođoše u Antiohiju Pisidijsku, i ušavši u zbornicu u dan subotnji, sjedoše." Zatim, 42. stih: "A kad izlažahu iz zbornice jevrejske, moljahu neznabošci", ko su ti neznabošci? Ljudi koji nisu bili Jevreji; "moljahu neznabošci da im se ove reči u drugu subotu govore." Da li to piše u tekstu? 44. stih: "A u drugu subotu sabra se gotovo sav grad da čuju reči Božje."

        Zatim, 16. poglavlje, takođe Dela apostolskih, 12. i 13. stih: "A odande u Filibu, koje je prvi grad zemlje Maćedonije, naselje rimsko, i u onom gradu ostasmo nekoliko dana. A u dan subotnji iziđosmo iz grada k vodi gde beše bogomolja, i sedavši govorismo k ženama koje se behu sabrale." Ima puno tekstova, čitamo one najvažnije, 17. glava, 2. stih: "I Pavle po običaju svome uđe k njima, i tri subote razgovara se s njima iz pisma." Kao Hristos nekada, i "Hristos po običaju svome uđe u zbornicu u dan subotni da čita", a ovde se kaže za Pavla da uđe k njima i tri subote razgovara se s njima iz pisma. Zatim 18. poglavlje, 4. stih: "A prepiraše se u zbornicama svake subote i nadgovaraše Jevreje i Grke." Postoji mnoštvo drugih tekstova, za sada evo ovo.

        Dozvolite mi da kažem nekoliko reči o problematičnim tekstovima. Ima jedan od tekstova koji mnogi navode u prilog činjenice da je subota ukinuta, uprkos svih ovih izveštaja; on se nalazi u Kološanima poslanici, 16. i 17. stih: "Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo ili za piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote, koje je sve bilo sjen od onoga što šćaše da dođe, i telo je Hristovo." Pavle kaže: niko da vas ne osuđuje ako ne svetkujete i ne držite sve to. Šta? "Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo", znači neku vrstu hrane, "piće, za kakav praznik, za mladine ili za subote, to je sve bilo sjen", šta to znači? To je bilo tipos, sećate se tipologije, to je ukazivalo na Hrista. Kada je Hristos došao, dakle ako su bili praznici, mladine, neke subote, sve je to ukazivalo na Hrista. Kada je Hristos došao, sve to je nestalo jer je bilo sjen onoga, tipos "onoga što šćaše da dođe, a telo je Hristovo". Dozvolite mi da kažem da sedmična subota koja se svetkovala od vremena Adama pa do danas nije tipos, ona nema u sebi tipološki karakter, ona nema ništa u sebi što je ukazivalo na smrt Isusa Hrista. Ona uglavnom ide u prošlost i želi da poglede ljudi uputi na Stvoritelja, Onog koji je stvorio svet. O čemu je onda reč? Reč je o tome, ako čitate Treću knjigu Mojsijevu, 23. glavu, videćete da su Jevreji imali nekoliko praznika u toku godine, velike praznike. Jevreji su narod koji voli da praznuje, to je narod koji se raduje i slavi, i to je lepo. Postojalo je nekoliko praznika, neki od tih praznika su počinjali u recimo nedelju, pa su ih slavili: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, na primer praznik sjenica, kako to piše u našim Biblijama. Šta to znači praznik sjenica? To je bio jedan lepi praznik kada su Jevreji sa svojom decom napuštali svoje kuće i išli u šumu i pravili su male kolibe i tu su nedelju dana živeli sa svojom decom. Zašto su praznovali taj praznik? Da deca znaju a i oni da se podsete da smo na ovoj Zemlji gosti i došljaci, da je prava naša domovina ona koju nam Bog priprema. Ali su postojali praznici kao što je praznik pashe recimo, koji je imao tipološki karakter. Praznik sjenica nije imao tipološki karakter; zavisio je od kalendara, sedam dana je praznovan praznik, počeli su da ga praznuju u nedelju, svaki dan sedmice, i završavali su ga u subotu. To nije bilo uvek isto, jer kao što znate neki put i kod nas praznik padne u nedelju, neki put u petak, neki put u neki drugi dan, ali se događalo da postoji nekoliko godišnjih subota; to je bila sedmična subota, ali je to bila i subota kada su Jevreji završavali svoj praznik. Recimo, praznik pashe je bio praznik sećanja na izlazak Jevreja iz egipatskog ropstva, i oni su tada imali pashalno jagnje koje je predstavljalo Hrista koji će kasnije doći. Ovakvih subota je bilo nekoliko. Pavle kaže da su, kada je Hristos umro na krstu Golgote, ukinuti svi ti praznici koji su ukazivali na Hrista; jelo, piće, praznici, mladine ili subote, zapazite, naš Vuk je to odlično preveo, koristi se reč "sabata" (množina), a ne reč "sabaton" (jednina). Da je Pavle mislio na sedmičnu subotu, sigurno je da bi kazao "sabaton", jer nema potrebe da kaže "sabata". Međutim, bilo je nekoliko ovih godišnjih subota kada su Jevreji završavali svoj praznik, a taj završetak praznika je bio tipološkog karaktera, ukazivao je na Hrista. Kada je Hristos došao, nije više bilo potrebe slaviti te godišnje subote. Ja se ovde više neću zadržavati, uglavnom dao sam vam jednu ideju o čemu je reč.

        Ja ću malo kasnije pokušati da vam kažem otkud onda svetkovanje nedelje, ali pre toga, dozvolite mi da vas podsetim na jedan važan dokumenat. Ovaj rad je rađen u Sjedinjenim Američkim Državama, neki nepoznati, bar meni, autor je radio ono što bismo mi trebali da radimo na ovim prostorima. Dakle, on je istraživao zašto je došlo do velike šizme 1054. godine između pravoslavne i katoličke ili istočne i zapadne crkve. I vi verovatno znate, i u novinama imate dosta o tome, ali dozvolite mi ovde da vas na to podsetim. Glavni uzroci šizme su bili recimo celibat, u katoličkoj crkvi se sveštenici nisu ženili, u istočnoj, kao i danas, se žene; zatim je bila upotreba životinjske krvi, tzv. teološka ideja "rasprava filiokfe" bilo je korišćenje mesa udavljenih životinja, korišćenje beskvasnog hleba za pričest ili za euharistiju. Ali ono što ja do sada nisam pronašao pre ovog rada, jedan od osnovnih uzroka velike šizme između zapadnog i istočnog hrišćanstva bio je post u subotu. Naime, rimska crkva na čelu sa rimskim biskupom u to vreme je subotnji dan proglasila za dan posta. Istočna crkva na čelu sa patrijarhom u Carigradu je odbila da subotu proglasi danom posta. I šta se dogodilo? Napetost je sve više rasla, papa Leo IX je poslao jednu delegaciju svojih legata na čelu sa jednim kardinalom, Humbertom. Oni su došli u Konstantinopolj, pokušali su da razgovaraju sa tadašnjim patrijarhom Mihailom Kerularijusom, takođe su imali kontakte sa grčkim imperatorom u to vreme. Međutim, razgovori nisu išli nikuda. I posle neuspelih razgovora jednoga dana kardinal Humbert sa svojim legatima, došao je u crkvu Hagia Sofija u Konstantinopolju. Tu su ušli vrlo oholo i gordo i stavili su bulu eskomunikacije za istočnu crkvu, a onda su otresli prah sa nogu svojih i izašli. Ljudi koji su bili u crkvi vrlo brzo su zgazili ovu bulu i pocepali je u paramparčad. Kardinal Humbert je otišao sa svojim legatima u Rim, i posle ovog događaja je nastao veliki rascep u hrišćanstvu.

        Mi danas imamo dokumente o tome, molim vas, ja ću vam sada čitati dokumente. Kasnije je Mihailo Kerularijus pisao o ovom velikom rascepu, pisao je svojim saradnicima u Antiohiji i videćemo kako je on opisao ovaj veliki rascep. Ja verujem da ćete biti iznenađeni, ali ovo je istorija, ovo je dokument. Malo kasnije ću čitati Kerularijusa, kako je govorio o suboti. Humbert, kad se vratio u Rim, napisao je šta se to dogodilo u Carigradu, u Konstantinopolju, zašto je došlo do tog velikog rascepa, i on kaže ovako: "Zato u takvom svetkovanju subote, gde i na koji način mi Latini imamo išta zajedničko sa Jevrejima, jer oni su besposleni i svetkuju subotu, ne oru?" Dakle ovde Humbert kaže: "Mi hrišćani nemamo ništa zajedničko sa Jevrejima, oni subotu svetkuju, ne oru i ne žanju, zbog običaja ne rade nego praznuju, imaju posebne obroke, i njihove sluge i sluškinje, stoka i životinje, koje nose teret miruju, ali mi Latini ne držimo ni jednu od ovih stvari, nego radimo svaku vrstu posla kao na bilo koji od pet prethodnih dana, i mi postimo isto tako kao što to činimo u šesti dan, petak, koji stoji do subote." E sad slušajte. "Ipak, vi Grci," koji su to Grci? Pravoslavni. "... ako ne judaizirate ('judaizirate' znači 'ako sledite Jevreje'), kažite nam zašto imate nešto zajedničko sa Jevrejima u sličnom svetkovanju subote. Oni svakako svetkuju subotu, i vi je svetkujete, oni poste i uvek prekidaju post u subotu, u njihovom četrdesetodnevnom periodu oni prekidaju post svake subote osim jedne." To je bila dakle dilema, postiti u subotu ili ne. "I vi Grci u vašem četrdesetodnevnom periodu prekidate post svake subote osim jedne. Oni Jevreji imaju dvostruki razlog za svetkovanje subote, jasno, zbog zakona Mojsijevih i zbog učenika koji su bili ožalošćeni i teškog srca na dan subotnji i zbog smrti Gospodnje, za koga su verovali da neće vaskrsnuti. Zato što vi svetkujete subotu sa Jevrejima i sa nama dan Gospodnji nedelju, vi izgleda da takvim svetkovanjem imitirate sektu Nazarena, koji na ovaj način prihvataju hrišćanstvo, ali ne mogu ostaviti judeizam. Ali latinska crkva u svom saosećanju prema Gospodu, i Njegovoj patnji i smrti, raduje se Njegovom vaskrsenju u dan Gospodnji nedelju, kada su Jevreji putem novca pokušali da korumpiraju stražu na grobu. Zbog toga, mi Latini do današnjeg dana držimo apostolsku tradiciju u vezi sa subotom i želimo da to održimo do kraja. Mi smo pažljivi u prihvatanju onoga što su naši stari i poštovani oci izjavili i potvrdili, između kojih najblagosloveniji papa Silvestre, duhovni otac imperatora Konstantina Velikog." Drugim rečima: "Vi Grci, vi pravoslavni svet, svetkujete subotu i vi ste Jevreji. Ne želite da postite u subotu, i mi vas ne prihvatamo." Dozvolite da vam kažem da je ovaj tekst istorijski, potiče iz 1054. godine. Dakle, do ovog dana, mi imamo istorijske podatke, da je istočna ili pravoslavna crkva svetkovala i subotu i nedelju, jer u tekstu piše da su svetkovali nedelju, ali su svetkovali i subotu.

        Evo šta Kerularijus kaže, sam partijarh istočne crkve, kada je pisao patrijarhu crkve u Antiohiji, on kaže ovako: "Jer nama je zapoveđeno da svetkujemo subotu, kao i dan Gospodnji nedelju, a ne da radimo nikakav posao na taj dan." Ja vam moram reći da je na žalost već pri kraju 11. veka i istočna crkva zaboravila na subotu. Istina, ima i danas, čuo sam, monaha koji u manastirima svetkuju i subotu i nedelju. Međutim, biblijski dan svetkovanja jeste subota. Otkud onda nedelja, zar svi drugi greše, eto samo jedna grupa su pametni i oni znaju šta rade?Evo kako je došlo do svetkovanja nedelje. Ja ne mogu to detaljno opisati, ali u nekoliko reči ću pokušati da objasnim otkud nedelja u hrišćanstvu.

        Prvo, ideja je svakako došla onoga dana kada je Hristos vaskrsao u nedelju i neki su smatrali, pošto je to najveće biblijsko čudo, da treba svetkovati taj dan. Sve to vreme u početku, hrišćani su svetkovali subotu, ali vaskrsenje Isusa Hrista je učinilo da su neki hrišćani smatrali da bi trebalo svetkovati nedelju i tako dolazi do paralelnog praznovanja. U početku, smatralo se naravno da je subota glavni dan, ali nedelja je dan koga se isto treba sećati. Ono što je zanimljivo jeste da je do potpunog prihvatanja nedelje i odbacivanja subote doćlo u 4. veku. Evo šta se tada događalo. Hrišćanstvo je postalo toliko popularna religija, da su mase ulazile u hrišćansku crkvu. Zašto? Jer je i sam imperator postao hrišćanin. Svi su želeli biti hrišćani odjedanput. Međutim, ono što beleži crkvena istorija jeste da su u tom periodu ušle i najveće zablude u hrišćansku crkvu. Ko su bile te mase koje su dolazile u hrišćansku crkvu? To su uglavnom bili neznabošci, stanovnici rimskoga carstva. Šta su verovali ti neznabošci pre nego što su postali hrišćani? Oni su bili politeisti ili mnogobošci. Koji je bio najveći bog tih politeista, da li se sećate, mi smo to kazali u nekom od prošlih predavanja? Bog sunca, Mitra, ili Šamaš, ili Ra ili Re ili kao god hoćete. Oni su bili dakle obožavaoci boga sunca. Da li znate koji je dan bio posvećen bogu suncu? Bila je nedelja. Mi imamo posledice toga i u savremenim modernim jezicima. Na primer, vi znate da se i dan danas na nemačkom recimo nedelja kaže "zontag", to znači "sunčev dan", ili imate na engleskom takođe "sandi", takođe "sunčev dan". Ovi jezici, dakle, nas podsećaju na poreklo ovoga dana.

        S druge strane je postojala velika želja u zvaničnom hrišćanstvu da se distancira od Jevreja, oni su razapeli Hrista, tu su bili i drugi politički razlozi, i onda je 7. marta 321. godine car Konstantin, koji je inače rođen u Nišu, verujem da znate, izdao svoj čuveni zakon o svetkovanju nedelje.Evo šta on kaže: "U časni dan sunca (u nedelju) neka se svi gradski službenici, zanatlije i stanovnici gradova odmaraju, samo oni koji se bave zemljoradnjom mogu slobodno obavljati svoje poslove, jer se dešava da drugi koji dan nije tako pogodan za sejanje ili obrađivanje vinograda. Ne smemo dopustiti da zbog neiskorišćavanja pogodnog vremena propadnu dragoceni plodovi koje nam nebo šalje." Ja bih vas u isto vreme podsetio, dakle, da ne dužim, nedelja je bila dan posvećen bogu suncu, i 25. decembar koji slavimo kao dan Božića, to jest ne mi ali katolički svet, je rođendan boga sunca. Dakle mnoge stvari su u periodu posle 4. veka i kasnije ušle u hrišćanstvo iz neznaboštva, koje su suprotne biblijskoj tradiciji. Uprkos toga, dobro je spomenuti da su kroz sve vekove postojali hrišćani koji su svetkovali subotu. Naravno, izbor je na svakome od nas. Ja bih vas podsetio dakle, da Bog jasno kaže da je On blagoslovio sedmi dan i posvetio ga. Ja imam običaj da kažem: pokušajte da svetkujete jednu subotu ispravno, nećete više prestati nikada. Šta to znači? U petak uveče, u petak, pripremite nešto lepše možda za hranu, očistite kuću, pripremite možda i posebno odelo za subotu. Okupite se u petak uveče svi, cela porodica, možda je dobro pevati duhovne pesme, možda je dobro čitati Bibliju, moliti se Bogu. Na primer, ja sam bio na početku subote koju Jevreji svetkuju i oduševio sam se. Uvek iznova, to su posebni trenuci, trenuci opuštanja duhovnog i fizičkog, trenuci velikih blagoslova Božjih. I onda u subotu uveče, kada sunce zađe, mi možemo nastaviti sa svakodnevnim poslovima. Zato ako želite da rizikujete, usudite se i počnite, ako vi to želite, da svetkujete dan koji je Isus Hristos svetkovao.

          Konačno, da li je bitno koji dan svetkujemo? Ja sam to pitanje postavio na početku, ali sam zaboravio da na njega odgovorim. Smatram da je bitno, jer uvek kada čovek skrene sa biblijskih principa, onda je u velikoj opasnosti. Uvek u istoriji hrišćanstva kada su ljudi birali svoj put, ljudski put umesto Božjega puta, stvari nisu išle kako treba. Mogu vam reći da su posledice strahovito velike. Ja bih kazao samo da su ljudi u ime Boga išli u krstaške ratove, ubijali, sve u ime Boga, a to je suprotno biblijskim principima. Zato je dobro da se uvek pridržavamo biblijskih principa, a pored toga, oni koji su zaboravili svetkovanje pravog dana, ne svetkuju ni ovaj drugi dan na način na koji bi trebalo. Da li se slažete tu sa mnom? Dakle, moramo biti pošteni pred Bogom. Uvek kada čovek ostavi po strani ono što je Bog kazao i kada prihvati neke svoje principe, onda je u velikoj opasnosti da bude u domenu ljudskog, što je opasna stvar.

ADVENTISTI VERUJU

Božja reč
Sveto Pismo, Staroga i Novog zaveta je pisana Božja reč data božanskim nadahnućem preko svetih Božjih ljudi koji su govorili i pisali onako kako ih je pokretao Sveti Duh. U ovoj Reči Bog je poverio čoveku znanje potrebno za spasenje. Sveto Pismo je nepogrešivo otkrivenje Negove volje. Ono je merilo karaktera, ogled iskustva, autoritativni tumač doktrina i pouzdana zabeleška o Božjim delima u istoriji.

Božanstvo
Postoji jedan Bog:Otac, Sin i Sveti Duh, zajednica tri lica iste večnosti. Bog je besmrtan, svemoćan, sveznajuć, iznad svega i svuda prisutan. On je beskonačan i prevazilazi moć ljudskog shvatanja, ali ipak poznat preko otkrivanja o Sebi. On je večno dostojan da Ga sva stvorenja poštuju, obožavaju i da Mu služe.

Bog Otac
Bog večni Otac je tvorac, Vrelo, Održavalac i Vladar celokupnog stvaranja. On je pravedan i svet, milostiv i pun milosrđa, spor na gnev i obilan nepokolebljivom ljubavlju i vernošću. Osobine i sila koje su se pokazali u Sinu i Svetom Duhu takođe su otkrivenje Oca.

Bog Sin
Bog večni Sin ovaploćen je u Isusu Hristu. Kroz Njega je sve stvoreno, Božji karakter je otkriven, izvršeno spasenje ljudskog roda i sud svetu. Za svu večnost živi Bog postao je i čovek Isus Hristos. Začet je Svetim Duhom i rodila ga Ga je devojka Marija. Živeo je i iskusio iskušenja kao ljudsko biće, ali je savršenim primerom pokazao Božju pravednost i ljubav. Svojim čudima On je otkrio božansku silu i umro na krstu za naše grehe i umesto nas, vaskrsnuo je iz mrtvih i vazneo se na Nebo da u nebeskoj svetinji vrši službu za nas. Doći će opet u slavi da konačno oslobodi svoj narod i obnovi sve tvari.

Bog Sveti Duh
Bog večni Duh bio je aktivan sa Ocem i Sinom prilikom stvaranja, utelovljenja i otkupljenja. On je nadahnjivao pisce Svetog Pisma. On je ispunjavao Hristov život silom. On privlači i ubeđuje ljudska bića. a one koji se odazovu, obnavlja i preobražava u Božji lik. Poslat od Oca i Sina da bude stalno sa Njegovom decom, On daje duhovne darove Crkvi, opunomoćuje je da svedoči za Hrista, i u skladu sa Svetim pismom, uvodi je u svaku istinu.

ČOVEK


Stvaranje
Bog je tvorac svega. On je u svetom pismu otkrio verodostojan izveštaj o svojoj stvaralačkoj delatnosti. Za šest dana Gospod je stvorio "nebo i zemlju", sva bića na Zemlji i počinuo sedmog dana te prve sedmice. Na taj način On je uspostavio Subotu kao večnu uspomenu na svoje završeno stvaralačko delo. Prvi čovek i žena stvoreni su po Božjem obličju kao kruna stvaralačkog dela. Čoveku je data vlast nad svetom, ali i odgovornost da se brine o njemu. Kada je stvaranje sveta bilo završeno, svet je bio "veoma dobar" spreman da objavljuje Božju slavu.

Čovekova priroda
Čovek i žena stvoreni su po Božjem obličju sa individualnošću, sa mogućnošću i slobodom mišljenja i delovanja. Iako su stvoreni kao nezavisna bića, svaki čovek je nedeljiva celina tela, duha i duše, koja zavisi od Boga za život, disanje i sve ostalo. Kada su postali neposlušni Bogu, naši prvi roditelji su poricali svoju zavisnost od Njega, odvojili se od Boga i pali sa svoga visokoga položaja. Božji lik u njima bio je pokvaren i oni su postali podložni grehu. Njihovi naslednici učestvuju u ovoj paloj prirodi i njenim posledicama. Oni su rođeni sa slabostima i sklonostima ka zlu. Međutim, Bog je u Hristu pomirio svet sa sobom i svojim Duhom obnavlja smrtnike koji se kaju u lik njihovog Tvorca. Stvoreni na slavu Bogu, oni su pozvani da Ga vole, da vole jedni druge i vode brigu o svojoj životnoj sredini.


SPASENJE


Velika borba
Ceo ljudski rod obuhvaćen je velikom borbom između Hrista i sotone u odnosu na Božji karakter, Njegov zakon i Njegovu vladavinu nad svemirom. Ovaj sukob nastao je na nebu kada je jedno stvoreno biće, obdareno slobodom izbora, u samouzvišenju uvelo duh pobune u ovaj svet i navelo na greh Adama i Evu. Ovaj čovekov greh imao je za ishod izopačenost Božjeg obličja u ljudskom rodu, metež u stvorenom svetu i njegovo konačno uništenje u vreme potopa celog sveta. Posmatran od svih stvorenih bića, ovaj svet postao je poprište sveopšteg sukoba iz koga će Bog ljubavi na kraju izaći opravdan. Da bi pomogao svome narodu u ovoj borbi, Hristos šalje Svetog Duha i odane anđele da ga vode, zaštite i podupru na putu spasenja.

Hristov život, smrt i vaskrsenje
U Hristovom životu savršene poslušnosti Božjoj volji, u Njegovoj patnji, smrti i vaskrsenju Bog je dao jedino sredstvo pomirenja za ljudski greh, tako da oni koji verom prihvate ovo pomirenje mogu imati večni život, a celokupno stvaranje može bolje razumeti Tvorčevu bezgraničnu i svetu ljubav. Ovo savršeno pomirenje opravdava pravedost Božjeg zakona i milostivost Njegovog karaktera; jer ovo dvoje osuđuju naš greh i daju nam oproštenje. Hristova smrt je zamena i otkupljenje koje vrši pomirenje i preobražaj. Hristovo vaskrsenje objavljuje Božju pobedu nad silama zla, a onima koji prihvataju pomirenje daje čvrsto obećanje o konačnoj pobedi nad grehom i smrću. Ono objavljuje dostojanstvo Gospoda Isusa Hrista pred kojim će se saviti svako koleno na Nebu i na Zemlji.

Iskustvo spasenja
U beskrajnoj ljubavi i milosti Bog je učinio Hrista, koji nije znao za greh, grehom za nas, tako da u Njemu možemo biti učinjeni Božjom pravdom. Vođeni Svetim Duhom mi osećamo svoju potrebu, priznajemo svoju grešnost, kajemo se zbog svojih prestupa, i upražnjavamo veru u Isusa kao Gospoda i Hrista, kao Zamene i Primera. Ova vera koja prima spasenje dolazi preko božanske sile Reči i dar je Božje milosti. Kroz Hrista mi smo opravdani, usvojeni kao Božji sinovi i kćeri i oslobođeni od vlasti greha. Nanovo smo rođeni i posvećeni Duhom; Duh obnavlja naše umove, upisuje Božji zakon ljubavi u naša srca i mi dobijamo silu da živimo svetim životom. Time što ostajemo u Njemu, postajemo sudeonici u božanskoj prirodi i imamo jemstvo spasenja sada i na sudu.

CRKVA


Crkva
Crkva je zajednica vernika koji priznaju Isusa Hrista za Gospoda i Spasitelja. Nastavljajući za Božjim narodom iz starozavetnog doba, mi smo pozvani iz sveta; i skupljamo se radi bogosluženja, bratske zajednice, proučavanja Božje Reči, proslavljanja Večere Gospodnje, službe celom ljudskom rodu i objavljivanja Jevanđelja celom svetu. Crkva dobija svoje ovlašćenje od Hrista koji je utelovljena Reč iz Svetoga pisma koje je pisana reč. Crkva je Božja porodica. Usvojeni od Njega, njeni članovi žive utemeljeni na Novom zavetu. Crkva je Hristovo telo, zajednica vere čija je glava sam Hristos. Crkva je nevesta za koju je Hristos umro da bi mogao da je posveti i očisti. Prilikom svog pobedonosnog dolaska On će staviti preda se slavnu Crkvu, verne svih vekova, otkupljenu Njegovom krvlju; bez mane ili mrštine, svetu i bez mrlje.

Ostatak i njegova misija
Vaseljenska crkva sastavljena je od svih koji istinski veruju u Hrista, ali u poslednje vreme široko rasprostranjenog otpada, jedan ostatak bio je pozvan da izađe da drži Božje zapovesti i veru Isusovu. Ovaj ostatak objavljuje dolazak sudnjeg časa, propoveda spasenje u Hristu i oglašava približavanje Njegovog drugog dolaska. Ovo objavljivanje simbolički je predstavljeno sa tri anđela iz Otkrivenja 14. glave; to se podudara sa delovanjem suda na nebu i ima za posledicu delo pokajanja i reforme na Zemlji. Svaki vernik je pozvan da lično učestvuje u ovom svedočenju po celom svetu.

Jedinstvo u Hristovom telu
Crkva je jedno telo sa mnogim članovima pozvanim iz svakog naroda, plemena i jezika. U Hristu smo nova stvorenja; razlike među nama ne smeju biti po rasi, kulturi, obrazovanju i nacionalnosti, kao ni razlike između visokih i jednostavnih, bogatih i siromašnih, muškaraca i žena. Svi smo mi jednaki u Hristu koji nas je jednim Duhom povezao u jednu zajednicu sa sobom i jedne sa drugima; mi treba da služimo i da nam se služi bez ikakve podvojenosti i rezerve. Otkrivenjem Isusa Hrista u Svetom pismu delimo istu veru i nadu, i dopiremo do svih jednim svedočenjem. Ovo zajedništvo ima svoj izvor u jedinstvu trojedinog Boga, koji nas je usvojio kao svoju decu.

Krštenje
Krštenjem ispovedamo svoju veru u smrt i vaskrsenje Isusa Hrista i dokazujemo svoju smrt grehu i nameru da hodimo u novom životu. Na taj način priznajemo Hrista kao Gospoda i Spasitelja, postajemo Njegov narod i primljeni smo za vernike Njegove Crkve. Krštenje je znamenje našeg jedinstva sa Hristom, znamenje oproštenja naših grehova i primanje Svetog Duha. Krštenje se vrši zaronjavanjem u vodu i moguće je na osnovu priznanja vere u Isusa i dokaza kajanja zbog greha. Ono sledi upustva iz Svetog pisma i prihvatanja njegovog učenja. Prema učenju Biblije, krštavaju se odrasle osobe kad same izraze želju za krštenjem. Sam čin krštenja obavlja se po uzoru na Hristovo krštenje uronjavanjem krštenika u vodu čime se simbolizuje umiranje starog čoveka i ustajanje u novi život posvećen Gospodu.

Večera Gospodnja
Večera Gospodnja je učestvovanje u znamenju Isusovog tela i krvi kao izraza vere u Njega, našeg Gospoda i Spasitelja. U ovom iskustvu zajedništva Hristos je prisutan da bi se sastao sa svojim narodom i da bi ga jačao. Uzimanjem učešća mi objavljujemo Gospodnju smrt sve dok ponovo ne dođe. Priprema za Večeru Gospodnju uključuje samoispitivanje, pokajanje i priznanje. Učitelj je uspostavio obred pranja nogu da označi ponovno očišćenje, da izrazi voljnost za službu jedan drugome u Hristovoj poniznosti i sjedini naša srca u ljubavi. Služba Večere Gospodnje otvorena je za sve hrišćane koji veruju.

Duhovni darovi i službe
Bog svim vernicima svoje Crkve u svim vremenima poklanja duhovne darove, koje svaki vernik treba da upotrebi u službi ljubavi za opšte dobro Crkve i ljudskog roda. Dati posredstvom Svetoga Duha, koji dodeljuje svakom duhu po svojoj volji, darovi pružaju sve sposobnosti i službe potrebne Crkvi da bi ispunila svoje Bogom uspostavljene funkcije. Na osnovu Svetog pisma, za pomoć i ohrabrenje ljudima ovi darovi uključuju takve službe kao što je verovanje, isceljivanje, prorokovanje, objavljivanje, poučavanje, upravljanje, pomirenje, sažaljenje, samopregorno delovanje i milosrđe. Neke vernike Bog poziva i daruje ih Duhom za dužnosti koje Crkva priznaje u pastirskoj, evanđeoskoj, apostolskoj i učiteljskoj službi naročito potrebnoj da bi se vernici pripremili za službu, za izgradnju Crkve do duhovne zrelosti da bi se očuvalo jedinstvo vere i poznanja Boga. Kada vernici koriste ove duhovne darove kao verni pristavi Božjih različitih vrlina, Crkva je zaštićena od razornog uticaja lažnog učenja i sazidana u veri i ljubavi dostiže rast koji je od Boga.

Dar proroštva
Proroštvo je jedan od darova Svetoga Duha. Ovaj dar je znak raspoznavanja Crkve Ostatka i ispoljio se u službi Elen G. Vajt. Kao Gospodnji vesnik, njeni spisi su neprekidni i autoritativni izvor istine koja Crkvi obezbeđuje utehu, vođstvo, poučavanje i popravljanje. Oni, takođe, naglašavaju da je Biblija merilo kojim se moraju ispitati sva učenja i iskustva.

HRIŠĆANSKI ŽIVOT


Božji zakon
Uzvišena načela Božjeg zakona uobličena su u Deset zapovesti i potvrđena Hristovim životom. Ona izražavaju Božju ljubav, volju i ciljeve u vezi sa ljudskim ponašanjem i odnosima i obavezuje sve ljude u svim vremenskim razdobljima. Ova pravila su osnova Božjeg zaveta sa Njegovim narodom i merilo Božjeg suda. Posredstvom Svetoga Duha ona ukazuju na greh i bude potrebu za spasiteljem. Spasenje je samo od milosti, a ne od dela, a njegov rod je poslušnost zapovestima. Ova poslušnost razvija hrišćanski karakter i donosi osećanje sreće. Ona je dokaz naše ljubavi prema Gospodu i naše brige za naše bližnje. Poslušnost koja potiče od vere ispoljava Hristovu silu da preobrazi život i u skladu sa tim jača hrišćansko svedočenje.

Subota
Milostivi Tvorac, posle šest dana stvaranja, odmarao se sedmoga dana i za sve ljude uspostavio Subotu kao uspomenu na stvaranje. Četvrta zapovest Božjeg nepromenljivog Zakona zahteva svetkovanje ovog sedmog dana, Subote, kao dana od odmora, obožavanja i službe u skladu sa učenjem i životom Isusa, Gospodara od Subote. Subota je dan divnog zajedništva sa Bogom i nas međusobno. Ona je simbol našeg posvećenja, znak naše vernosti i predukus naše večne budućnosti u Božjem carstvu. Subota je Božji večni znak Njegovog večnog zaveta između Njega i Njegovog naroda. Radosno svetkovanje ovog svetog vremena od večeri do večeri, od Sunčevog zalaska do zalaska, je svetkovanje Božjeg stvaralačkog i otkupiteljskog dela.

Pristavska služba
Mi smo Božji pristavi, kojima je On poverio vreme i prilike, sposobnosti i posede i blagoslove Zemlje i njena sredstva. Mi odgovaramo Njemu za njihovo pravilno korišćenje. Mi priznajemo Božje vlasništvo vernom službom Njemu i našim bližnjima, vraćanjem desetka, davanjem darova za objavljivanje Njegovog Jevanđelja i podupiranjem Njegove Crkve i njenim rastom. Pristavska služba je prednost koju nam je Bog dao za negovanje ljubavi i za pobedu nad sebičnošću i pohlepom. Pristav se raduje blagoslovima koji se kao rezultat njegove vernosti izlivaju na druge.

Hršćansko ponašanje
Pozvani smo da budemo pobožan narod koji misli, oseća i radi u skladu sa nebeskim načelima. Zbog Duha koji u nama ponovo stvara karakter našeg Gospoda, mi se uključujemo samo u ono što će u našem životu stvoriti čistotu sličnu Hristu, zdravlje i radost. To znači da naša zabava treba da odgovara najvišim merilima hrišćanskog ukusa i lepote. Dok priznajemo kulturne razlike, naša odeća treba da bude jednostavna, skromna i ukusna, koja dolikuje onima čija se istinska lepota ne sastoji od spoljašnjeg ukrašavanja, već od neprolaznog ukrasa blagog i tihog duha. To takođe znači da pošto je naše telo hram Svetog Duha, mi treba da se razumno brinemo o njemu. Pored dovoljnog vežbanja i odmora, treba da usvojimo i najzdraviju moguću ishranu i uzdržimo se od nečiste hrane utvrđene u Svetom pismu. Pošto alkoholna pića, duvan i neodgovorno korišćenje droga i narkotika štetno utiču na naše zdravlje i od njih treba da se uzdržimo. Umesto toga treba da učestvujemo u svemu što naše misli i telo dovodi u poslušnost Hristu koji nam želi zdravlje, radost i dobro.

Brak i porodica
Bog je ustanovio brak u Edemu, a Isus ga je ponovo potvrdio kao doživotnu zajednicu između čoveka i žene u druženju punom ljubavi. Za hrišćanina, bračna obaveza je data Bogu kao i bračnom drugu, i treba da se sklopi između partnera koji su iste vere. Obostrana ljubav, uvažavanje, poštovanje i odgovornosti su tkivo ove veze koja treba da odsjajuje ljubavlju, svetošću, bliskošću i postojanošću odnosa između Hrista i Njegove Crkve. Što se tiče rastave, Isus je učio da osoba koja se razvede od bračnog druga, osim zbog preljube, pa sklopi brak sa drugim bračnim drugom, čini preljubu. Iako neki odnosi u porodici ne odgovaraju idealu, bračni drugovi koji se u Hristu potpuno predaju jedan drugome, mogu da postignu zajednicu ljubavi pomoću vođstva Duha i crkvenog vaspitanja. Bog blagosilja porodicu i želi da njeni članovi pomažu jedan drugome do potpune zrelosti. Roditelji treba da vaspitavaju svoju decu da vole Boga i da su Mu poslušni. Svojim primerom i svojim rečima treba da ih poučavaju da je Hristos vaspitač koji voli, koji je uvek nežan i brižan, koji želi da oni postanu udovi Njegovog tela, Božje porodice. Povećana bliskost u porodici jedan je od znakova poslednje vesti Jevanđelja.

POSLEDNJI DOGAĐAJI


Hristova služba u nebeskoj svetinji.
Na nebu postoji Svetište, prava skinija koju je Bog postavio, a ne čovek. U njemu Hristos vrši službu za nas, omogućavajući vernicima da iskoriste Njegovu žrtvu pomirenja prinesenu na krstu jednom za sve. On je postavljen za našeg Prvosveštenika i otpočeo je sa svojom posredničkom službom u vreme svoga vaznesenja. Godine 1844, na kraju proročkog vremenskog razdoblja od 2300 dana, On je ušao u drugu i poslednju fazu svoje službe pomirenja. To je delo istražnog suda koji je deo poslednjeg otklanjanja svakog greha, slikovito prikazanog u očišćenju starog jevrejskog svetišta na Dan očišćenja. U toj tipičnoj službi, Svetinja je bila očišćena krvlju žrtvovanih životinja, ali nebeske stvari čiste se savršenom žrtvom Isusove krvi. Istražni sud otkriva nebeskim razumnim bićima, ko je među mrtvima zaspao u Hristu i zato se u Njemu smatra dostojnim da ima udela u prvom vaskrsenju. On takođe omogućava da se vidi koji od živih prebivaju u Hristu, drže Božje zapovesti i veru Isusovu i u Njemu su spremni za prelazak u Njegovo večno carstvo. Ovaj sud potvrđuje Božju pravednost u spasavanju onih koji veruju u Isusa. On objavljuje da će oni koji su ostali verni Bogu, primiti Carstvo. Završetak ove Hristove službe obeležiće kraj vremena milosti pre Drugog Hristovog dolaska.

Drugi Hristov dolazak
Drugi Hristov dolazak predstavlja blaženu nadu Crkve, veličanstveni vrhunac Jevanđelja. Spasiteljev dolazak biće doslovan, ličan i vidljiv na celom svetu. Kada se bude vratio, mrtvi pravednici vaskrsnuće i zajedno sa živim pravednicima biće proslavljeni i uzeti na Nebo, a nepravedni će umreti. Gotovo potpuno ispunjenje većine proročanstava, zajedno sa sadašnjim stanjem u svetu, ukazuje da je Hristov dolazak blizu. Vreme tog događaja nije otkriveno, pa je zato potrebno da u svako doba budemo spremni.

Smrt i vaskrsenje
Plata za greh je smrt. Bog, koji je jedini besmrtan, podariće večni život onima koje je otkupio. Do tog dana, smrt je besvesno stanje svih ljudi. Kada se Hristos, koji je naš život, bude pojavio, vaskrsli pravednici biće proslavljeni i uzeti na nebo da dočekaju svoga Gospoda. Drugo vaskrsenje, vaskrsenje nepravednih, dogodiće se 1000 godina kasnije.

Milenijum i kraj greha
Milenijum je hiljadugodišnje carovanje Hrista sa svojim svetima na Nebu između prvog i drugog vaskrsenja. U toku ovog vremena sudiće se zlim mrtvima; Zemlja će biti potpuno opustošena, bez stanovnika, zauzeta od sotone i njegovih anđela. Na njegovom kraju Hristos, Njegovi anđeli i Sveti grad sići će sa Neba na Zemlju. Nepravedni mrtvi tada će vaskrsnuti i sa sotonom i njegovim anđelima opkoliće grad; ali vatra od Boga uništiće ih i očistiti Zemlju. Svemir će tako zauvek biti oslobođen od greha i grešnika.

Nova Zemlja
Na novoj Zemlji, na kojoj prebivaju pravednici, Bog će obezbediti večni dom za spasene i savršenu životnu sredinu za večni život, ljubav, radost i poučavanje u Njegovoj prisutnosti. Ovde će sam Bog prebivati sa svojim narodom, a patnje i smrt nestaće. Velika borba biće okončana i greha više neće biti. Sve što je živo i neživo objavljivaće da je Bog ljubav; i On će vladati večno. Amin.

STA SE DOGADJA SA COVEKOM KAD UMRE - DR RADISA ANTIC

 


Govorićemo o temi koja je dosta srodna sa Hristovim vaskrsenjem. Veoma kompleksna tema. Ja sam danas otkrio da se u Knjizi o Jovu nalazi jedno pitanje o kojem ćemo večeras govoriti. Pitanje je zapisano u 14. glavi Knjige o Jovu, 10. stih: "A čovek umire iznemogao, i kad izdahne čovek, gde je?" I kad izdahne čovek, gde je? Kuda ide? Šta se zbiva sa čovekom? Pre nego što počnemo da razmišljamo o ovoj temi, dozvolite mi da kažem nekoliko osnovnih misli o osnovnim shvatanjima koja danas postoje u vezi sa konstitucijom čoveka. Dakle, kakva sve shvatanja postoje u filozofiji i teologiji kada je u pitanju konstitucija ljudske ličnosti ili čoveka. Uglavnom, istorijski gledano postoje tri shvatanja. Prvo shvatanje je takozvana "dihotomija." To znači da se čovek sastoji od dva bitna elementa, od duše i od tela. To je dakle staro shvatanje. Ova dva entiteta, telo i duša su suprotni jedno drugom. Oni su bitno različiti. Jedan autor kaže da su telo i duša kao kap vode i ulja; kad čovek umre, ulje ide ulju, a voda ispari ili ide vodi. Drugo shvatanje koje postoji, koje je takođe zanimljivo je "trihotomija." Naime, postoje ljudi koji smatraju da postoji telo, duh i duša, više se ne radi o dva konstitutivna elementa čoveka, nego se radi o tri, o telu, duhu i duši. Na primer, Aristotel je govorio da čovek ima duh koji je on nazvao "nus" što znači razum, da ima dušu, što je za njega bila neka vrsta vitalnosti, to je za njega život, i telo koje je samo telo. Dakle, po Aristotelu čovek je jednostavno načinjen od tri dela, dakle od trihotomoje. Danas postoje i shvatanja koja uče da je čovek načinjen od više osnovnih delova. Ovo shvatanje se zove "polihotomija." Znači, više sastavnih delova. Na primer, današnji autori kažu: postoji fizička priroda čoveka, postoji fiziološka dimenzija, postoji anatomska dimenzija u čoveku, postoji duhovna priroda kojoj pripada sociološki aspekt čoveka, racionalni, psihološki, religiozni i tako dalje. To su uglavnom osnovna shvatanja koja postoje.Ono što je u mnogome uticalo na svet uopšte i religiozni svet, je učenje starogrčkih filozofa uključujući prvenstveno velikog grčkog filozofa Platona, koji je živeo u 3. veku pre Hrista. Od Platona pa na ovamo, smatra se u filozofiji i u dobrom delu hrišćanstva da postoje dva sveta koja su radikalno različita. Postoji svet ideja, gde stanuju duše koje su besmrtne. Ovaj svet ideja je savršen, nepromenljiv, neprolazan, večan. Ovo je večni svet. S druge strane postoji i ovaj materijalni svet koji je zao, koji je promenljiv, koji je prolazan, koji je podložan promenama, dakle nesavršen. Duše ili ideje koje stanuju u ovom večnom svetu, kada sagreše nešto u tom svetu, po kazni dolaze i nastanjuju se u ljudsko telo. Dakle, po Platonu čovek se sastoji od dva bitna elementa, od tela i od duše. I sam Aristotel kasnije, kao što smo govorili, govorio je da se svi entiteti u svemiru, premda je on više bio empirista, sastoje od "nusa" koji smo spomenuli, ili "razuma", to je božanski elemenat ili forma, da kažemo filozofski izraz. Ta forma definiše supstanciju ili drugi deo koji je prolazan, koji je zao. Vrlo sličan koncept. Na primer, kada bismo pitali Platona, da li je drvo koje se nalazi tu napolju realno, šta mislite šta bi on kazao, da li je to drvo realno? Da li je to drvo koje vidimo negde napolju ili neko cveće, da li je to realno cveće, da li je to stvarno cveće? On bi rekao: nije, naravno, pravo cveće se nalazi u nama, u duši našoj, a to pravo dolazi iz sveta ideja, ovo je samo sena, odsjajJa verujem da svi poznajete Platonovu priču o pećini. Dakle, živela jedna grupa ljudi u pećini celi svoj život, nikada nisu živeli izvan pećine, nikada nisu znali za neki drugi svet, ali evo jednoga dana jedan od tih ljudi koji su živeli duboko na dnu pećine uspeo je nekako da izađe iz ove pećine. Kad odjednom, kad je izašao, pukao je pred njim horizont, sjajna priroda, pejsaži, sunce i on je bio oduševljen, iznenađen ali oduševljen. Posle kraćeg razgledanja odlučio je da se vrati nazad u pećinu i ponovo su se njegove oči prilagođavale na mrak. Uskom stazom je silazio dole i mislio: "Ja moram svojim prijateljima reći da postoji jedan drugi svet, jedan lepši svet, jedan potpuniji svet, jedan bolji svet, sjajni svet." I kad je došao dole kazao im je: "Otkrio sam nešto izvanredno, mi smo živeli u jednom nerealnom svetu." I kada im je objasnio svoju ideju, oni su ga pogledali i kazali: "Poludeo je", i onda su ga konačno možda i ubili, po Platonu. Dakle, Platon tvrdi da smo mi nesvesni postojanja jednog drugog sveta koji postoji, i tamo stanuju duše koje su večne, koje su neprolazne i koje dolaze u ljudsko telo i nastanjuju se u njega. Platon je unešen u hrišćanstvo, u hrišćansku teologiju putem jednog od crkvenih otaca koji ga je najviše voleo, to je bio sveti Augustin. U to vreme je postojala jedna hrišćanska crkva, dakle to je još 4. vek kada je živeo sveti Augustin, dakle u to vreme putem spisa sveti Augustin je čitao Platona i svidela mu se ta ideja. "Izvanredno, postoje duše koje su večne, s druge strane telo koje je materijalno", i sveti Augustin je tu video srodnost sa hrišćanskim učenjemTako je ideja o besmrtnosti ljudske duše ušla u hrišćanstvo. Trebalo je možda sačekati 13. vek, da dođe Toma Akvinski, pa da uđe i Aristotel koga su uglavnom arapski filozofi u srednjem veku čitali i poznavali. Putem spisa Tome Akvinskog i Aristotel će ući u hrišćanstvo. Toma Akvinski je tako pokušao da pomiri svetog Augustina i Platona, da pomiri njihova učenja. Šta se dogodilo? Sveti Augustin je počeo da uči da se ustvari čovek sastoji od dva dijametralno različita elementa, od duše i od tela. Ako je duša večna, ona je dakle neuništiva, ona je deo božanskog, potrebno je pronaći mesto, kada dođe sud Božji, gde će se ona mučiti, ali ne može se mučiti vremenski, mora se mučiti večno, tako je rođena ideja o paklu. Kasnije, kada su vremena postala malo manje varvarska, pokazali su se problemi. Koji su problemi? Ako je čovek živeo 60 godina i grešio, da li je pravedno da večno ispašta u paklu? Kako pomiriti vreme i večnost? Dakle, za grehe učinjene u vremenu čovek će ispaštati ili mučiti se večno. To je jedan problem s kojim su se suočili hrišćanski teolozi. Zatim, iza toga, kada su vremena postala još malo manje varvarska, onda su smatrali da postoji i drugi deo, to je čistilište, tako da čovek koji sagreši otići će u pakao, mučiće se neko vreme, doći će u čistilište i iz čistilišta će otići u raj. Još uvek je ideja o večnom paklu ostala da postoji u hrišćanstvu. Međutim, pre nego što idemo na biblijski tekst, ja bih odmah skrenuo vašu pažnju da postoje ovde problemi o kojima ćemo govoriti. Ako je istina da će postojati večni pakao i večni raj, to je vraćanje u neznaboštvo, a zašto, videćete malo kasnije.A sada vas pozivam da svi otvorite svoje Biblije, prvu stranicu vaše Biblije, i čitaćemo prvu glavu Prve knjige Mojsijeve. Ovde imamo zanimljiv tekst, mi smo ga već čitali nekoliko puta. Prvi stih kaže: "U početku stvori Bog nebo i zemlju." Ovo je ustvari naslov Prve knjige Mojsijeve. A drugi stih kaže: "A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom, i Duh Božji dizaše se nad vodom." Mnogi današnji biblijski komentatori smatraju da ovaj drugi stih: "Zemlja beše bez obličja i pusta", znači da ništa nije postojalo, jer Bog je stvarao ni iz čega. To ostavljam vama, to je podložno interpretaciji, ustvari ono što je zanimljivo jeste: tama, tišina, kažu neki teolozi, lice bezdana, eho praznine. Dozvolite da ponovim ove izraze. Šta je bilo pre nego što je Bog progovorio? Tama, tišina, lice bezdana, eho praznine, zemlja bez obličja i pusta, ništa, a onda odjednom u 3. stihu: "I reče Bog"; kada Bog govori onda se uvek koristi jevrejska reč "dabar". Kada čovek govori onda se koristi reč "amar". Uvek kada Bog govori nešto se događa. Ljudske reči su izražene rečju "amar". "Dabar Elohim": "I reče Bog: 'Neka bude svetlost.'" Ni iz čega postalo je dakle nešto. I onda se opisuje stvaralačka aktivnost Boga, odjedanput eksplozija života. I onda 26. stih kaže: "Potom reče Bog: 'Da načinimo čoveka po svom obličju.'" "Da načinimo", ne znam da li se sećate ovog teksta, da smo govorili da je ovo pluralis deliberacijus koji govori i aludira na trojstvo. "Da načinimo čoveka po svom obličju" znači: čovek je planirano biće, čovek nije produkt slučaja na osnovu Biblije, čovek nije proizvod slučajnog sudara molekula, čovek je planirano biće, božanski savet ga je planirao, trojstvo ga je planiralo. I 27. stih kaže: "I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božjemu stvori ga, muško i žensko stvori ih." Da vas odmah podsetim na jednu činjenicu, da se ovde koristi reč "ha adam", kada je u pitanju čovek. U reč "ha adam" uključeni su i muški i ženski rod. "Ha adam" nije samo muški rod. E tu sad postoje problemi, ja mislim da to nisam ispričao. Danas u teologiji postoji veliki pokret ženskoga sveta koji žele da obavljaju iste dužnosti kao i muškarci kada je u pitanju sveštenička služba. Jedan deo teološkog muškog sveta kaže: "Žene nisu bile sveštenici u Bibliji, Hristos nije imao ni jednu ženu koja je bila njegov apostol, bilo je 12 apostola, svi su bili muškarci", i tako dalje. I onda neki navode argumentaciju: "Bog je prvo stvorio Adama pa onda je stvorio Evu. Dakle, Adam je superiorniji u odnosu na Evu." Međutim, žene kažu ovako: "Bog je stvorio prvi dan svetlost, pa je stvorio biljke, pa je stvorio životinje, pa je stvorio sunce, mesec i zvezde, pa je stvorio čoveka, pa je kao krunu stvaranja stvorio ženu. Dakle, žena je najsavršenije biće, kruna Božjeg stvaranja." U svakom slučaju smatram da Biblija zastupa mišljenje da su muž i žena jednaki pred Bogom. Usred greha je došlo do onoga što je zapisano u 3. glavi, međutim Isus će reći kasnije: "U početku nije bilo tako." Dakle, mi ne možemo govoriti o superiornosti u braku, mi možemo govoriti o različitim ulogama koje muž i žena imaju u braku. Oni su različiti, dakle različite uloge, ali Biblija ne zastupa ideju o superiornosti jednoga ili drugoga, Biblija negde kaže: "Slušajte se među sobom!" To je stvaranje čoveka.Sada dolazimo u 2. glavu, gde je ključni tekst za razmišljanje u ovom predavanju 7. stih, ovaj tekst bih voleo da zapamtite, ili bar pokušajte da ga se sećate, zapišite ga možda u svojim Biblijama. Tekst kaže: "I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni, i posta čovek duša živa." Molim vas, naučite ovaj tekst napamet ako možete, on je ključni. Dakle Biblija kaže: "I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga", dakle po Bibliji su postojala dva elementa od kojih je čovek stvoren. Prvo, to je prah zemaljski. "I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga." Šta zatim piše u Bibliji? "I dunu mu u nos duh životni." U originalu, u jevrejskom tekstu stoji "nišmat haim". Dalje kaže tekst: "I posta čovek duša živa", original kaže "nefeš haim". Da odmah definišemo ove izraze. Izraz "nišmat haim" ili "duh životni" u Bibliji nije neki svesni element. Da bi to dokazali, možemo to potvrditi činjenicom da biljke imaju "nišmat haim", životinje imaju "nišmat haim." Engleski komentatori i teolozi ovo prevode obično sa "sparkl of lajf", što znaši: "iskra života, princip života", nešto što čini neki entitet živim. "Nišmat haim" dakle nije svesni deo, to je život, to je iskra života, to je princip života, možemo reći da je to bio prvi dah koji je Bog udahnuo u nos Adama.

"I posta čovek duša živa". U Bibliji duša nije samo jedan deo čoveka, preko 800 puta u Starom Zavetu se spominje reč "nefeš". "Nefeš" označava celoga čoveka i mi često kažemo: "Koliko duša ovde ima?" Zato u teologiji važi jedan princip, molim vas zapamtite ovo: čovek nema dušu, čovek je duša. Pitanje je obično: "Da li čovek ima dušu ili nema dušu?" Čovek je duša, on nema dušu, celi čovek je duša. To se dogodilo prilikom stvaranja čoveka.Šta se događa prilikom smrti? Knjiga propovednikova, 12. glava, 7. stih, ovde je reč o tome da šta se događa sa čovekom kad umre. Tekst kaže: "I vrati se prah u zemlju kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao." Dakle, kad čovek umre, prah se vraća u zemlju, duh se vraća Bogu koji ga je dao, šta je sa dušom? Postoji primer koji sam ja slušao još od detinjstva, na koji bih vas podsetio. Na primer imate jedan sanduk gde imate daske i eksere. Ako rasturite ovaj sanduk i stavite daske na jednu stranu, eksere na drugu stranu, gde je sanduk? Hajde dalje da čitamo šta Biblija kaže, šta se događa sa čovekom kad umre. Psalmi Davidovi, 94. glava, 17. stih: "Kad mi Gospod ne bi bio pomoćnik, brzo bi se duša moja preselila onamo gde se muči." Šta znači ova reč koju je Daničić preveo "muči"? Gde se muči, gde se ćuti, gde je tišina. Dobro je da spomenem činjenicu da se u Bibliji nigde ne spominje reč "pakao". U našem prevodu ćete naći na bezbroj mesta reč "pakao", međutim, u originalnom tekstu, u jevrejskom tekstu stoji reč "šeol". "Šeol" je mesto mrtvih, mesto tišine, mesto mraka, mesto gde prestaju sve ljudske aktivnosti. To je "šeol". U Novom Zavetu se koristi reč "hades" ili "ad", i mi tako kažemo. Vuk je konstantno tu reč prevodio sa "pakao". Dakle, u originalu ne postoji reč "pakao". I "had" ili "ad" nije mesto aktivnosti, to je mesto gde prestaju sve ljudske aktivnosti. Zato psalmista kaže: "Kad mi Gospod ne bi bio pomoćnik, brzo bi se duša moja preselila onamo gde se muči", gde je tišina, gde prestaju sve aktivnosti. 115. psalam, 17. stih: "Neće te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se muči", dakle mrtvi su na mestu gde je tišina Hajdemo dalje, 146. psalam, 4. stih: "Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju; taj dan propadnu sve pomisli njegove." Dakle tekst ne kaže da kad čovek umre, da duša odlazi u raj ili u pakao, psalmista kaže: "Iziđe duh iz njega i vrati se u zemlju svoju, taj dan propadnu sve pomisli njegove." Idemo ponovo u Knjigu propovednikovu, ja bih želeo da čitam nekoliko različitih tekstova da biste dobili jednu ideju biblijskog učenja o zagrobnom životu. Knjiga propovednikova, 9. glava, 5., 6. stih, ovo je vrlo važan tekst: "Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio. I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je, i više nemaju dela nigda ni u čemu što biva pod suncem." I deseti stih kaže: "Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš." Znači, propovednik ne kaže da čovek, kad umre, ide u raj ili u pakao, propovednik kaže da čovek odlazi u grob. Knjiga proroka Danila, još jedan tekst iz Staroga Zaveta, 12. glava, 2. stih: "I mnogo onih koji spavaju", zapazite ovaj tekst, molim vas, "I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni." Znači, kada Isus dođe, kada Mesija dođe, Danilo kaže: "Mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se", to znači da čovek živi život svoj, dolazi dan kada umire. Biblija smrt upoređuje sa snom. Čovek u trenutku smrti prelazi u nesvesno stanje i čeka dan Hristovog drugog dolaska, sudnji dan, dan vaskrsenja. Međutim, kao što mi neko reče pre neki dan, to je isti trenutak: ako čovek umre, prelazi u jedno nesvesno stanje, sledeći trenutak otvara svoje oči, za njega tu ne postoji nikakav period vremena. Dakle, kad čovek umre, po Bibliji, Danilo kaže: "I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se kad dođe Hristos, jedni na život večni, drugi na sramotu večnu." To je Stari Zavet, možda Novi Zavet uči nešto drugo, na primer kada smo već u Knjizi proroka Danila u 12. glavi, 13. stih kaže: "A ti idi ka kraju", reč je o Danilu, "i počivaćeš i ostaćeš na delu svom do svršetka svojih dana." "Spavaćeš do kraja vremena", kaže drugi prevod. Idemo sada u Jevanđelje po Jovanu, u 11. poglavlje, 11. stih i nadalje: "Ovo kaza i potom reče im: 'Lazar, naš prijatelj, zaspa, nego idem da ga probudim.' Onda mu rekoše učenici njegovi: 'Gospode, ako je zaspao, ustaće.' A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje sna." Dakle Hristos smrt upoređuje sa snom, to nije jedini slučaj u Novom Zavetu, recimo u Jevanđelju po Luci, 8. glava, 52. stih i nadalje, reč je o devojci koja je umrla, tekst kaže: "Svi plakahu i jaukahu za njom, a on reče: 'Ne plačite, nije umrla nego spava.' I potsmevahu mu se znajući da je umrla. A on izagnavši sve uze je za ruku, i zovnu govoreći: 'Devojko! Ustani!' I povrati se duh njezin, i ustade odmah", dakle i u ovom slučaju, i u ovom tekstu, Hristos je smrt uporedio sa snom. Knjiga Dela apostolska, 13. glava, nalazimo vrlo bitan tekst, 36. stih: "Jer David posluživši rodu svojemu po volji Božijoj umrije, i metnuše ga kod otaca njegovih, i vide truhljenje." Reč je o Davidu, najvećem jevrejskom caru koji je ikad postojao. David je umro, pogrebli su ga i on čeka u grobu. Prva poslanica Solunjanima, dakle vernicima crkve u Solunu, 4. glava, 13. stih i nadalje: "Neću vam pak zatajiti, za one koji su umrli, da ne žalimo kao i ostali koji nemaju nada. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koje su umrli u Isusu dovesti s njim. Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji, nećemo preteći onijeh koji su pomrli." Dakle, postojalo je shvatanje, žalost velika, verovatno su vernici crkve u Solunu izgubili neke od svojih milih i dragih, i verovali su da će oni kasnije možda biti spašeni. Pavle kaže: "Nemojte se brinuti, mi nećemo preteći njih", jer evo šta kaže u 16. i 17.stihu: "Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom aranđelovijem, i s trubom Božijom sići s neba, i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre. A potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti." Dakle Pavle kaže: nemojte se brinuti, oni koji su u grobovima vaskrsnuće, mi ćemo biti preobraženi i zajedno ćemo s Gospodom krenuti na nebo. Ima jedan sjajan tekst u Jevanđelju po Jovanu, u 5. glavi, koji je sličan onom tekstu u knjizi proroka Danila; 28. i 29. stih: "Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega. I izići će koji su činili dobro u vaskrsenije života, a koji su činili zlo u vaskrsenije suda." To su Hristove reči koje je zapisao Jovan u svom Jevanđelju. Dakle postoji dan, dan sudnji, dan kada će Bog suditi ljudima, tada će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božjega i zbiće se, saznali smo, dva vaskrsenja: vaskrsenje života i vaskrsenje smrti. Dozvolite mi da još jedanput rezimiram celu misao. Dakle, čovek je stvoren od praha zemaljskoga, Bog je udahnuo u čoveka duh životni i čovek je postao duša živa. Kad čovek umre, prah se vraća u zemlju, duh ili taj princip života, iskra života, se vraća Bogu. Čovek postoji samo u Božjem sećanju, dovoljno je da ga se Bog seća, Bog o njemu ima sve informacije i kada bude došao sud Božji, kada Hristos po drugi put bude došao, dogodiće se vaskrsenje, vaskrsenje mrtvih, i tada će svi ljudi doći na sud Božji, tada će primiti nagradu ili kaznu. Ja ću doći na problematične tekstove koje vi poznajete, ima i težih tekstova, međutim za sada je dobro da shvatimo da je ovo istina. U slučaju, molim vas, ako prihvatimo činjenicu da postoji večni pakao i večno čistilište, onda se mi vraćamo u mnogoboštvo, jer šta to znači? To znači da su zlo i dobro dva večna principa. Ako na jednom kraju svemira bude postojalo zlo, a na drugom bude postojalo dobro, kakav će to svemir i život u njemu biti? To je upravo neznabožačko učenje, mitraističko ili persijsko učenje, da postoje dva večna principa, to znači dva večna boga. Na osnovu Biblije, mi smo o tome govorili u nekom od predhodnih predavanja, zlo nije večna realnost, zlo je greh, uljez u ljudsku realnost, greh ima svoj početak i imaće svoj kraj. Jedino je dobro, to jest Bog, večni princip. Još jednu važnu misao želim da vam kažem. Kada je zmija koja je bila medijum sotone u Edemskom vrtu razgovarala sa Evom, da li se sećate šta je kazala Evi? "Nećete vi umreti", tako je prvi put lansirana ideja da je čovek besmrtno biće. Biblijsko učenje je sledeće: čovek ima tzv. uslovnu besmrtnost. Šta to znači? Čovek može večno živeti, čovek nije stvoren da umre. Jedan pravoslavni sveštenik je na sahrani kazao jednu zanimljivu misao, lepu misao: "Čoveku se čini da je smrt samo deo drugih ljudi, a ne i njega samoga." I to je velika istina. Mi nismo stvoreni da umremo, čovek je stvoren da živi. Smrt ili zlo je jedan neprirodni entitet koji je ušao u ljudsku realnost, ali čovek nikad sam u sebi neće imati besmrtnost. Čovek ima uslovnu besmrtnost, on može večno živeti. Čovek može večno živeti pod jednim uslovom, da nikada ne kida vezu sa Bogom. U Bibliji jasno piše da Bog jedini ima besmrtnost, ja ću čitati taj tekst. Znači, čovek može večno živeti pod uslovom da živi u zajednici sa Bogom. Poslušajte apostola Pavla koji govori o Bogu, to je prva poslanica Timotiju, 6. glava, 16. stih: "Koji sam ima besmrtnost", šta to znači drugim rečima? Ako čitate neki drugi prevod on će glasiti ovako: "koji jedini ima besmrtnost", On, Bog, jedini, "koji sam (jedini) ima besmrtnost i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, kojega niko od ljudi nije video, niti ga može videti, kojemu čast i država večna. Amin." Dakle, Bog jedini ima besmrtnost, čovek ima uslovnu besmrtnost, ali on može večno živeti pod uslovom da živi u zajednici sa Bogom. Šta znači biti čovek? Jel' se sećate šta smo kazali u nekom od prošlih predavanja? Biti čovek znači obećati nešto, kome obećati? Bogu. Biti Bog, znači biti u stanju zaveta prema čoveku. Zato je vrlo važno da čovek živi u stanju zaveta sa Bogom. Ponovo se vraćam na misao, ako je zlo večni entitet, ako će na jednom delu svemira postojati pakao, a na drugom delu svemira postojati raj, onda, zlo je večni elemenat. Biblija govori da ljudska istorija ima svoj početak, ne samo da ljudska istorija ima svoj početak, nego i greh ima svoj početak na ovoj planeti, ali da greh ima i svoj kraj. Doći će dan kada će smrt, kada će zlo, biti jednom zauvek uništeno. Gde to piše? Mi ćemo o tome govoriti kada budemo govorili o milenijumu, ali za sada Apokalipsa Jovana Bogoslova, 20. glava, 14. stih: "I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt." Sve je nestalo, i smrt i pakao bačeni u jezero ognjeno, nema više groba, nema više smrti, nema više zla, nema više greha. "I videh novo nebo i novu zemlju", kaže 21. poglavlje. Naravno, postoje problematični tekstovi. Dozvolite da u nekoliko reči spomenem ključne tekstove koji mogu predstavljati problem kada čitate Bibliju, zato je ovo osetljivo područje. Jedno od onih klasičnih mesta gde ljudi imaju problema kada čitaju naš prevod, jeste razgovor Hrista sa razbojnikom na krstu. Da li se sećate, ako ste čitali Bibliju, šta je Hristos kazao razbojniku na krstu? "Zaista ti kažem, danas bićeš sa mnom u raju." Da pokušamo da nađemo taj tekst; Jevanđelje po Luci, 23. glava, 43. stih: "I reče mu Isus: 'Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju.'" Ja bih vas podsetio da kada je Biblija pisana na svom originalnom jeziku, nisu postojali znakovi interpunkcije, tek kasnije su u našim tekstovima dodate tačke i zarezi. Ako uzmete originalne tekstove, pogledajte manuskripte, videćete da ne postoje znakovi interpunkcije. Zato mi verujemo da ovaj tekst treba da glasi ovako: "Zaista ti kažem danas, danas ti kažem, bićeš sa mnom u raju." Zašto mi smatramo da zarez treba ići posle "danas", a ne pre "danas"? Ne na osnovu svoje zdrave pameti, da bismo vodu navrtali tamo, nego na osnovu konteksta cele Biblije. Kada je Hristos izgovorio ove reči razbojniku: "Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju"? Kada? Koji dan? U petak. Da li je Isus tog dana bio u raju? Nije bio u raju. U Jevanđelju po Jovanu, 20. glava, 17. stih, zapisane su reči gde Isus kaže jednom od svojih učenika: "Nemoj me dodirivati, jer se još ne vratih ocu svojemu." U svakom slučaju, Isus u petak nije bio u raju, zato je mnogo logičnije prihvatiti interpretaciju: "Zaista ti kažem danas, danas ti kažem, bićeš sa mnom u raju." Vi znate da je Isus još 40 dana bio na ovoj Zemlji i kada je neko hteo da Ga dotakne, On kaže: "Nemoj me doticati, jer se još ne vratih k ocu svojemu." Jovan, 20. glava, 17. stih, evo možemo pročitati ovaj tekst: "Reče joj Isus: 'Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k ocu svojemu, nego idi k braći mojoj, i kaži im: vraćam se k ocu svojemu i ocu vašemu.'" Ovo je bilo dosta vremena posle Hristovog vaskrsenja. Postoje drugi ključni tekstovi koje bih želeo da spomenem, koji mogu predstavljati problem za shvatanje. Prvo, u Novom Zavetu u određenim tekstovima, na primer u Mateju 5. glava, 22. i 29. stih, 10. glava, 28. stih, 18. glava, 9. stih, 23. glava, 5. stih i tako dalje, spominje se izraz "gehena". Otkud ova reč? Da li je reč o paklu? "Gehena" je jedna reč koja potiče iz Starog Zaveta, prvi put se spominje možda u Drugoj dnevnika 33. glava, 6. stih. O čemu je reč? Reč je o jednoj dolini pored grada Jerusalima koja se zvala "Dolina sinova Enomovih". Ova dolina je bila dolina smetlišta, gde su Jevreji bacali svoje smeće, oni koji su živeli u gradu Jerusalimu. Pre toga se u Bibliji spominje činjenica da su tu nekada oni koji su prihvatili neznabožačku religiju prinosili svoju decu neznabožačkim bogovima, vi znate da je to bio čest slučaj kod starih naroda. Kasnije to smeće koje su tu bacali Jevreji, oni su ga palili i to je stalno gorelo. Zato za biblijske pisce, to smetlište koje je gorelo predstavlja tip ili simbol jezera ognjenog, vatre koja će uništiti zlo jednom zauvek. "Gehena" je dakle aluzija na Dolinu sinova Enomovih, gde su nekada deca prinošena na žrtvu, smeće koje je gorelo predstavljalo je simbol ili tip uništenja. Ima jedan drugi zanimljiv primer gde se spominje večna vatra. Onda oni koji smatraju da postoji večni pakao kažu: "Evo, vatra će večno goreti." U redu, u Judi, Juda je jedna mala poslanica, ovde se spominje taj večni oganj, 7. stih: "Kao što i Sodom i Gomor, i okolni njihovi gradovi, koji su se prokurvali onako kao i oni, i hodili za drugim mesom, postaviše se za ugled i muče se u večnom ognju." I naravno, evo muke u večnom ognju. Šta Petar kaže o tom istom slučaju, Druga Petrova, 2. glava, 6. stih: "I gradove Sodom i Gomor sažeže", da li je ovde reč o večnoj vatri? Ovde nije više reč o večnoj vatri, nego kaže: "I gradove Sodom i Gomor sažeže i razvali i osudi i postavi ugled bezbožnicima koji bi ostali." Ako pogledate i druge tekstove koji govore o Sodomu i Gomoru, Biblija jasno kaže da su oni u potpunosti bili uništeni. Kada je reč o večnoj vatri, u kontekstu cele Biblije, smatram, nigde se ne kaže da će večno goreti predmeti u vatri, kaže se da su posledice vatre, koja predstavlja potpuno uništenje, konačno uništenje, večne.Ima jedan izraz u Otkrivenju Jovana Bogoslova koji takođe predstavlja strahovite probleme, 20. glava, 10. stih: "I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gde je zver i lažni prorok, i biće mučeni dan i noć va vijek vijeka." I sada, naravno, ovde piše da će sotona biti mučen va vijek vijeka. Uvek u Novom Zavetu kada stoji izraz "va vijek vijeka", stoji isti grčki izraz u različitim svojim formama. On glasi "eis ton aionon". Ovaj izraz možemo bukvalno prevesti "u večnost, zauvek", biće izmučeni jednom za celu večnost, jednom zauvek, to će biti vatra koja će jednom zauvek uništiti greh, greh će jednom zauvek nestati, nikada se više neće pojaviti. Samo da sa nekoliko reči spomenem klasičnu priču o Lazaru i bogatašu koji je klasični događaj koji se citira u prilog činjenice da postoji večni pakao. Da li znate ovu priču? Jevanđelje po Luci, 16. glava, 19. stih i nadalje: "Čovek neki pak beše bogat, koji se oblačiše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A bijaše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga, još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo, a umrije i bogati i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avrama i Lazara u naručju njegovu. I povikavši reče: 'Oče Avrame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega, i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovome plamenu.' A Avram reče: 'Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i Lazar opet zla, a sad se on teši a ti se mučiš. I pored svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama ne prelaze.' Tada reče: 'Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mojega, jer imam pet braće, neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja.' Reče mu Avram: 'Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju.' A on reče: 'Ne, oče Avrame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih, pokajaće se.' A Avraam reče mu: 'Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.'" Ja bih skrenuo vašu pažnju da ozbiljni pravoslavni i katolički teolozi, koji poznaju teologiju, ne uzimaju ovaj tekst kao dokaz za postojanje večnih muka. Zašto? Naime, ako posmatramo literarni kontekst u kome se nalazi ova Hristova priča koju je ispričao, ona je smeštena u kontekst pokajanja. 15. glava sadrži tri najlepše Hristove parabole o pokajanju: o izgubljenoj ovci, o izgubljenom dinaru i najlepša priča o izgubljenom sinu. Zatim se nalazi priča o bogatašu i pristavu, gde se takođe tretira tema pokajanja. Zatim sledi priča o bogatašu i Lazaru, u 17. glavi se nastavlja tema pokajanja. Naime, sve Hristove priče se sastoje uglavnom od dva dela, od takozvane slike baze, naime Hristos je često uzimao primere koji su bili poznati u narodu, nešto što je narod poznavao. Ova slika baze je mogla biti istinita ili nije morala biti istinita. Hristos je krenuo od poznatog i vodio je ljude ka nepoznatom. Nepoznato je bila Njegova pouka koju je On želeo da saopšti svojim slušaocima. On je imao nešto da im kaže, našto da im poruči, ali hteo je da ih vodi od poznatog ka nepoznatom. Oni su jako dobro poznavali sliku baze. Na primer priča o sejaču. Hristos kaže: "Izađe sejač da seje seme. Jedno seme je palo pokraj puta, drugo na dobroj zemlji", itd. Samo da sa nekoliko reči spomenem klasičnu priču o Lazaru i bogatašu koji je klasični događaj koji se citira u prilog činjenice da postoji večni pakao. Da li znate ovu priču? Jevanđelje po Luci, 16. glava, 19. stih i nadalje: "Čovek neki pak beše bogat, koji se oblačiše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A bijaše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga, još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo, a umrije i bogati i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avrama i Lazara u naručju njegovu. I povikavši reče: 'Oče Avrame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega, i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovome plamenu.' A Avram reče: 'Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i Lazar opet zla, a sad se on teši a ti se mučiš. I pored svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama ne prelaze.' Tada reče: 'Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mojega, jer imam pet braće, neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja.' Reče mu Avram: 'Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju.' A on reče: 'Ne, oče Avrame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih, pokajaće se.' A Avraam reče mu: 'Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.'" Ja bih skrenuo vašu pažnju da ozbiljni pravoslavni i katolički teolozi, koji poznaju teologiju, ne uzimaju ovaj tekst kao dokaz za postojanje večnih muka. Zašto? Naime, ako posmatramo literarni kontekst u kome se nalazi ova Hristova priča koju je ispričao, ona je smeštena u kontekst pokajanja. 15. glava sadrži tri najlepše Hristove parabole o pokajanju: o izgubljenoj ovci, o izgubljenom dinaru i najlepša priča o izgubljenom sinu. Zatim se nalazi priča o bogatašu i pristavu, gde se takođe tretira tema pokajanja. Zatim sledi priča o bogatašu i Lazaru, u 17. glavi se nastavlja tema pokajanja. Naime, sve Hristove priče se sastoje uglavnom od dva dela, od takozvane slike baze, naime Hristos je često uzimao primere koji su bili poznati u narodu, nešto što je narod poznavao. Ova slika baze je mogla biti istinita ili nije morala biti istinita. Hristos je krenuo od poznatog i vodio je ljude ka nepoznatom. Nepoznato je bila Njegova pouka koju je On želeo da saopšti svojim slušaocima. On je imao nešto da im kaže, našto da im poruči, ali hteo je da ih vodi od poznatog ka nepoznatom. Oni su jako dobro poznavali sliku baze. Na primer priča o sejaču. Hristos kaže: "Izađe sejač da seje seme. Jedno seme je palo pokraj puta, drugo na dobroj zemlji", itd. Svi su poznavali sliku sejača. Hristos koristi ovu sliku o sejaču da bi svojim učenicima saopštio jednu važnu pouku. Još jednom ponavljam, ova slika baze ili slika osnove je mogla biti istinita ili ne. U slučaju Lazara i bogataša, reč je o priči koju su Jevreji doneli kada su se vratili iz ropstva, iz Vavilona, oni su joj dali svoju interpretaciju, narod je jako dobro poznavao tu priču. Hristos koristi tu priču da bi ih poučio pokajanju. Centralna pouka priče jeste: vi ste toliko tvrdoglavi, ni da vama neko iz mrtvih ustane, vi ne biste verovali. Kada bismo bukvalno tumačili ovu priču, i kada bismo želeli da svakom detalju ove priče damo doktrinalnu vrednost, onda bi i oni koji veruju u večni pakao došli u ćorsokak. Zamislite raj, vi ste ovde u raju, uživate u hladovini, a vidite preko ove provalije ljude kako se muče, vidite nekog od vaših milih i dragih i razgovarate sa njima! Ako bukvalno tumačimo ovu Hristovu priču, niko ne može doći do rezultata. Zato mi tražimo centralnu vest. Centralna vest je: pokajte se, na osnovu Mojsija i proroka. Hristos je uzeo priču iz naroda koja je bila poznata, i na osnovu ove priče dakle, želeo je da svoje slušaoce pouči određenim istinama. Velika vest za večeras jeste da zlo nije večna realnost. Ja znam da za mnoge od vas koji imate mile i drage, možda je ovo bila čudna vest, možda vas je iznenadila, možda razmišljate sada. Ovo je biblijsko učenje. Ja se sećam jedne žene koja mi je stalno govorila: "Vi me mučite", bila je stalno na predavanjima, ali vest Biblije jeste da smrt nije kraj, da će doći dan vaskrsenja, i zato se sećamo velikog događaja kad je Isus vaskrsao iz mrtvih.

Priča se da je jedan poznati propovednik, sveštenik, iznenada bio pozvan da propoveda na jednoj sahrani. Išao je kroz sva četiri Jevanđelja i tražio je Hristove propovedi, šta je to Hristos propovedao na sahranama, jer je znao da je Hristos bio na sahranama, i želeo je da vidi šta je to Hristos propovedao ne bi li i on to isto mogao da propoveda, ali uzalud. Otkrio je da je Hristos svaku pogrebnu povorku na kojoj je prisustvovao izmenio u trijumfalnu povorku. Smrt nije mogla postojati onde gde se On nalazio. I kada su mrtvi čuli Njegov glas, oni su se vraćali u život. Biblijska poruka je: "Ja sam vaskrsenje i život, ako ko veruje u mene, ako i umre, živeće." Biblija kaže: "Ko ima sina Božjega ima život, ko nema sina Božjega nema života." Zato je velika vest biblijska da postoji vaskrsenje Isusa Hrista, da postoji dan sudnji kada će svi doći na Božji sud, i kada će jedni primiti nagradu, a drugi kaznu večnu.

BIBLIJSKO UCENJE I DOGMATIKA TRADICIONALNOG HRISCANSTVA

`Čudim se da se tako odmah odvraćate na drugo jevanđelje od Onog koji vas pozva blagodaću Hristovom,
Koje nije drugo, samo što neki smetaju vas, i hoće da izvrnu jevanđelje Hristovo.
1:8 Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drugačije nego što vam javismo, proklet da bude!
Kao što pre rekosmo i sad opet velim: ako vam ko javi jevanđelje drugačije nego što primiste, proklet da bude!
( Galatima poslanica 1. 6 - 9 ).

`Osveti ih istinom svojom: reč je Tvoja istina. ( Jevandjelje po Jovanu 17. 17 ).

U nastavku su navedena pojedina ucenja i obicaji koji su zastupljeni u Organizacijama tradicionalnog "Hriscanstva" istocnog Pravoslavlja, i zapadnog Rimokatolicizma, kao i biblijska ucenje po ovim navedenim pitanjima.

1. UCENJE TRADICIONALNOG HRISCANSTVA: Mngobozacki ritualni obicaj klanjaja ikonama, slikama, i kipovima.

BIBLIJSKA OSUDA OVOG UCENJA:

DRUGA ZAPOVEST - ` Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje.
Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; ( 2 knjiga Mojsijeva 20. 4 )

OPOMENA PROTIV SLIKA I KIPOVA - `Nemojte graditi sebi idola ni likova rezanijeh, niti stupova podižite, ni kamena sa slikama mećite u svojoj zemlji da mu se klanjate; jer sam ja Gospod Bog vaš. ( 3 knjiga Mojsijeva 26. 1)

NE GRADITI SLIKU BOGA U LIKU ZENE ILI COVEKA - `Onaj dan kad stajaste pred Gospodom Bogom svojim kod Horiva, kad mi Gospod reče: saberi mi narod da im kažem riječi svoje, kojima će se naučiti da me se boje dok su živi na zemlji, i da uče tome i sinove svoje;
Kad pristupiste i stajaste pod gorom, a gora ognjem goraše do samoga neba i bješe na njoj tama i oblak i mrak;
I progovori Gospod k vama isred ognja; glas od riječi čuste, ali osim glasa lika ne vidjeste;
I objavi vam zavjet svoj, koji vam zapovjedi da držite, deset riječi, koje napisa na dvije ploče kamene.
I meni zapovjedi onda Gospod da vas učim uredbama i zakonima da ih tvorite u zemlji u koju idete da je naslijedite.
Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne vidjeste nikakoga lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja,
Da se ne biste pokvarili i načinili sebi lik rezan ili kaku god sliku od čovjeka ili od žene,
Sliku od kakoga živinčeta koje je na zemlji, ili sliku od kake ptice krilate koja leti ispod neba;
Sliku od čega što puže po zemlji, ili sliku od kake ribe koja je u vodi pod zemljom;
I da ne bi podigavši oči svoje k nebu i vidjevši sunce i mjesec i zvijezde, svu vojsku nebesku, prevario se i klanjao im se. i služio im; jer ih Gospod Bog tvoj dade svijem narodima pod cijelijem nebom; ( 5 Mojsijeva 4. 10-19 )

PROKLETSTVO GRADITELJIMA SLIKA - `Proklet da je čovjek koji bi načinio lik rezan ili liven, stvar gadnu pred Gospodom, djelo ruku umjetničkih, ako bi i na skrivenu mjestu metnuo. A sav narod odgovarajući neka reče: amin. ( 5 Mojsijeva 27. 15 ).

SLIKE NISU NI NA KAKVU KORIST - `Koji grade rezane likove, svi su ništa, i mile stvari njihove ne pomažu ništa, i one su im svjedoci da ne vide i ne razumiju, da bi se posramili.
Ko gradi boga i lije lik, nije ni na kaku korist.
Gle, svi će se drugovi njegovi posramiti, i umjetnici više od drugih ljudi; neka se skupe svi i stanu, biće ih strah i posramiće se svi.
Kovač kliještima radi na živom ugljevlju, i kuje čekićem, i radi snagom svoje ruke, gladuje, te iznemogne, i ne pije vode, te sustane. I
Drvodjelja rasteže vrvcu i bilježi crvenilom, teše i zaokružuje, i načinja kao lik čovječji, kao lijepa čovjeka, da stoji u kući. I
Siječe sebi kedre, i uzima česvinu i hrast ili što je najčvršće među drvljem šumskim; sadi jasen, i od dažda raste.
I biva čovjeku za oganj, i uzme ga, te se grije; upali ga, te peče hljeb; i još gradi od njega boga i klanja mu se; gradi od njega lik rezan, i pada na koljena pred njim.
Polovinu loži na oganj, uz polovinu jede meso ispekavši pečenje, i biva sit, i grije se i govori: aha, ogrijah se, vidjeh oganj.
A od ostatka gradi boga, rezan lik svoj, pada pred njim na koljena i klanja se, i moli mu se i govori: izbavi me, jer si ti bog moj.
Ne znaju, niti razumiju, jer su im oči zaslijepljene da ne vide, i srca, da ne razumiju.
Niti uzimaju na um, nema znanja ni razuma da bi koji rekao: polovinu ovoga spalih na oganj, i na uglju od njega ispekoh hljeb, ispekoh meso i jedoh; i od ostatka eda li ću načiniti gad, i panju drvenom hoću li se klanjati?
Taki se hrani pepelom, prevareno srce zavodi ga da ne može izbaviti duše svoje, niti reći: nije li laž što mi je u desnici?
( knjiga proroka Isaije 44. 9-20 ).

KOJI GRADE LIKOVE POSRAMICE SE - `Oni će se svi postidjeti i posramiti, otići će sa sramotom svikoliki koji grade likove.
A Izrailja će spasti Gospod spasenjem vječnijem, nećete se postidjeti niti ćete se osramotiti dovijeka. ( knjiga proroka Isaije 45. 16-20 ).

NE IZJEDNACITI BOGA SA SLIKOM - `S kim ćete dakle izjednačiti Boga? i kaku ćete mu priliku naći?
Umjetnik lije lik, i zlatar ga pozlaćuje, i verižice srebrne lije.
A ko je siromah, te nema šta prinijeti, bira drvo koje ne trune, i traži vješta umjetnika da načini rezan lik, koji se ne pomiče.
Ne znate li? ne čujete li? ne kazuje li vam se od iskona? ne razumijete li od temelja zemaljskih?
On sjedi nad krugom zemaljskim, i njezini su mu stanovnici kao skakavci; on je razastro nebesa kao platno i razapeo ih kao šator za stan.
On obraća knezove u ništa, sudije zemaljske čini da su kao taština.
Kao da nijesu posađeni ni posijani, i kao da im se stablo nije ukorijenilo u zemlji, čim dune na njih, posahnu, i vihor kao pljevu raznese ih.
S kim ćete me dakle izjednačiti da bih bio kao on? veli sveti.
Podignite gore oči svoje i vidite; ko je to stvorio? ko izvodi vojsku svega toga na broj i zove svako po imenu, i velike radi sile njegove i jake moći ne izostaje nijedno? ( knjiga proroka Isaije 40. 18-26 ).

BOG NECE DATI SLAVU LIKOVIMA REZANIM - `Ja sam Gospod, to je ime moje, i slave svoje neću dati drugome ni hvale svoje likovima rezanijem. ( knjiga proroka Isaije 42. 8 ).

LIKOVI TASTINA - `Ovako veli Gospod: ne učite se putu kojim idu narodi, i od znaka nebeskih ne plašite se, jer se od njih plaše narodi.
Jer su uredbe u naroda taština, jer sijeku drvo u šumi, djelo ruku umjetničkih sjekirom;
Srebrom i zlatom ukrašuju ga, klinima i čekićima utvrđuju ga da se ne pomiče;
Stoje pravo kao palme, ne govore; treba ih nositi, jer ne mogu ići; ne boj ih se, jer ne mogu zla učiniti, a ne mogu ni dobra učiniti.
Niko nije kao ti, Gospode; velik si i veliko je ime tvoje u sili. ( knjiga proroka Jeremije 10. 2-6 ).

LIK NISTA NE POMAZE - `Šta pomaže rezan lik što ga izreza umjetnik njegov? šta liven lik i učitelj laži, te se umjetnik uzda u djelo svoje gradeći nijeme idole?
Teško onome koji govori drvetu: preni se! i nijemu kamenu: probudi se! Hoće li on učiti? Eto, obložen je zlatom i srebrom, a nema duha u njemu.
A Gospod je u svetoj crkvi svojoj; muči pred njim, sva zemljo! ( Avakum 2. 18-20 )

BOG MRZI NA LIKOVE KRAJ OLTARA - `Ne sadi luga ni od kakvijeh drveta kod oltara Gospoda Boga svojega, koji načiniš;
I ne podiži nikakoga lika; na to mrzi Gospod Bog tvoj. ( 5 Mojsijeva 16. 21-22 ).

IDOLI DELO RUKU COVECIJIH - `Ne nama, Gospode, ne nama, nego imenu svojemu daj slavu, po milosti svojoj, po istini svojoj.
Zašto da govore narodi: gdje li je Bog njihov?
Bog je naš na nebesima, tvori sve što hoće.
Idoli su njihovi srebro i zlato, djelo ruku čovječijih.
Usta imaju, a ne govore; oči imaju, a ne vide;
Uši imaju, a ne čuju; nozdrve imaju, a ne mirišu;
Ruke imaju, a ne hvataju; noge imaju, a ne hode, i ne puštaju glasa iz grla svojega.
Taki su i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih.
Dome Izrailjev, uzdaj se u Gospoda; on im je pomoć i štit. ( psalam 115. 1-9 ).

BOG NIJE IKONA - `A Pavle stavši nasred Areopaga reče: ljudi Atinjani! po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni;
Jer prolazeći i motreći vaše svetinje nađoh oltar na kome bješe napisano: Bogu nepoznatome. Kojega dakle ne znajući poštujete onoga vam ja propovijedam.
Bog koji je stvorio svijet i sve što je u njemu, on budući gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenijem crkvama,
Niti prima ugađanja od ruku čovječijeh, kao da bi onome trebalo što koji sam daje svima život i dihanje i sve.
I učinio je da od jedne krvi sav rod čovječij živi po svemu licu zemaljskome, i postavio je naprijed određena vremena i međe njihovoga življenja:
Da traže Gospoda, ne bi li ga barem opipali i našli, premda nije daleko ni od jednoga nas;
Jer kroz njega živimo, i mičemo se, i jesmo; kao što i neki od vašijeh pjevača rekoše: jer smo i rod njegov.
Kad smo dakle rod Božij, ne treba da mislimo da je Božanstvo kao ikone zlatne ili srebrne ili kamene, koje su ljudi majstorski načinili po smišljanju svome. Isa.
Ne gledajući dakle Bog na vremena neznanja, sad zapovijeda svima ljudima svuda da se pokaju;
Jer je postavio dan u koji će suditi vasionome svijetu po pravdi preko čovjeka koga odredi, i dade svima vjeru vaskrsnuvši ga iz mrtvijeh. ( dela Apostola 17. 22-31 ).

PROKLETSTVO IDOLOPOKLONICIMA - `Blago onome koji tvori zapovijesti njegove, da im bude vlast na drvo života, i da uđu na vrata u grad.
A napolju su psi i vračari i kurvari i krvnici i idolopoklonici i svaki koji ljubi i čini laž. ( Otkrivenje 22. 14-15 ).

( napomena: Lik rezan-Grcki `Ikonos ).

2. UCENJE TRADICIONALNOG HRISCANSTVA: Sveci covekovi posrednici pred Bogom

BIBLIJSKO UCENJE:

`Jer Bogu tako omilje svijet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni.
Jer Bog ne posla sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroza nj.
Koji njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje već je osuđen, jer ne vjerova u ime jedinorodnoga sina Božijega. ( jevandjelje po jovanu 3. 16-17 ).

Reče mu Toma: Gospode! ne znamo kuda ideš; i kako možemo put znati?
Isus mu reče: ja sam put i istina i život; niko neće doći k ocu do kroza me. ( jevandjelje po Jovanu 14. 5-6 ).

Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus,
Koji sebe dade u otkup za sve, za svjedočanstvo u svoje vrijeme, ( 1 poslanica Timotijeva 2. 5-6 ).

Ovo je kamen koji vi zidari odbaciste, a postade glava od ugla: i nema ni u jednome drugom spasenija;
Jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojijem bi se mi mogli spasti.


3. UCENJE TRADICIONALNOH HRISCANSTVA: praznovanje nedelje koja ima mnogobozacko poreklo, naspram jasne Bozje zapovesti koja nalaze postovanje subote Bozjeg dana od odmora.

BIBLIJSKO UCENJE:

CETVRTA ZAPOVEST - `Sjećaj se dana od odmora da ga svetkuješ.
Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje.
A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim.
Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga. ( 2 knjiga Mojsijeva 20. 8-11 ).

SUBOTA SIBOL STVARANJA POSVECENA OD SAMOG TVORCA KAO DAN POCIVANJA: `Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova.
I svrši Bog do sedmoga dana djela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svijeh djela svojih, koja učini;
I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svijeh djela svojih, koja učini; 2.Moj. 16, 22. -
To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo, ( 1 knjiga Mojsijeva 2. 1-4 )

SUBOTA ZNAK PRAVOGA BOGA KOJI POSVECUJE SVOJ NAROD - `I reče Gospod Mojsiju govoreći:
A ti kaži sinovima Izrailjevijem i reci: ali subote moj čuvajte, jer je znak između mene i vas od koljena do koljena, da znate da sam ja Gospod koji vas posvećujem...
To je znak između mene i sinova Izrailjevih dovijeka; jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, a u sedmi dan počinu i odmori se.
I izgovorivši ovo Mojsiju na gori Sinajskoj, dade mu dvije ploče svjedočanstva, ploče kamene pisane prstom Božijim.
( 2 knjiga Mojsijeva 31. 12-18 ).

SUBOTA DAN SVETOG SABORA - `Još reče Gospod Mojsiju govoreći:
Kaži sinovima Izrailjevim, i reci im: praznici Gospodnji, koje ćete zvati sveti sabori, ovo su praznici moji:
Šest dana radi, a sedmi dan, koji je subota za počivanje, neka bude sveti sabor, ne radite ni jednoga posla; subota je Gospodnja po svijem stanovima vašim. ( 3 knjiga Mojsijeva 23. 1-3 ).

CETVRTA ZAPOVEST SA OBECANJEM BLAGOSLOVA - `Držite subote moje, i svetinju moju poštujte; ja sam Gospod.
Ako uživite po mojim uredbama, i zapovjesti moje uzdržite i uščinite,
Davaću vam dažd na vrijeme, i zemlja će rađati rod svoj, i drveta će u polju rađati rod svoj;
I vršidba će vam stizati berbu vinogradsku, a berba će vinogradska stizati sijanje, i ješćete hljeb svoj do sitosti, i živjećete bez straha u zemlji svojoj.
Jer ću dati mir zemlji, te ćete spavati a neće biti nikoga da vas plaši; učiniću, te će nestati zle zvijeri iz zemlje, i mač neće prolaziti preko vaše zemlje.
Nego ćete tjerati neprijatelje svoje, i padaće pred vama od mača.
Vas će petorica tjerati stotinu, a vas stotina tjeraće deset tisuća, i padaće neprijatelji vaši pred vama od mača.
I obratiću se k vama, i učiniću vam da rastete, i umnožiću vas, i utvrdiću zavjet svoj s vama.
I ješćete žito staro, od mnogo godina, i izasipaćete staro kad dođe novo.
I namjestiću stan svoj među vama, i duša moja neće mrziti na vas
I hodiću među vama, i biću vam Bog, i vi ćete biti moj narod. ( 3 Mojsijeva 26. 2-12 ).

ZAPOVEST O SUBOTI NAMENJENA SVIM NARODIMA - `Ovako veli Gospod: pazite na sud, i tvorite pravdu, jer će skoro doći spasenje moje, i pravda će se moja objaviti.
Blago čovjeku koji tako čini, i sinu čovječijemu koji se drži toga čuvajući subotu da je ne oskvrni, čuvajući ruku svoju da ne učini zla.
I neka ne govori tuđin koji pristane uz Gospoda: Gospod me je odlučio od svoga naroda; i neka ne govori uškopljenik: gle, ja sam suho drvo.
Jer ovako veli Gospod za uškopljenike: koji drže subote moje i izbiraju što je meni ugodno, i drže zavjet moj,
Njima ću dati u domu svom i među zidovima svojim mjesto i ime bolje nego sinova i kćeri, ime vječno daću svakome od njih, koje se neće zatrti.
A tuđine koji pristanu uz Gospoda da mu služe i da ljube ime Gospodnje, da mu budu sluge, koji god drže subotu da je ne oskvrne i drže zavjet moj,
Njih ću dovesti na svetu goru svoju i razveseliću ih u domu svojem molitvenom; žrtve njihove paljenice i druge žrtve biće ugodne na oltaru mom, jer će se dom moj zvati dom molitve svijem narodima. ( knjiga proroka Isaije 56. 1-7 )

SUBOTA NA NOVOJ ZEMLJI - `Jer kao što će nova nebesa i nova zemlja, što ću ja načiniti, stajati preda mnom, veli Gospod, tako će stajati sjeme vaše i ime vaše.
I od mladine do mladine, i od subote do subote dolaziće svako tijelo da se pokloni preda mnom, veli Gospod.
I izlaziće i gledaće mrtva tjelesa onijeh ljudi koji se odmetnuše od mene; jer crv njihov neće umrijeti i oganj njihov neće se ugasiti, i biće gad svakom tijelu. ( knjiga proroka Isaije 66. 22-24 ).

SUBOTA DAN GOSPODNJI U STAROM ZAVETU - `Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš šta je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, sveti dan Gospodnji slavnim, i budeš ga slavio ne idući svojim putevima i ne čineći šta je tebi drago, ni govoreći reči, Tada ćeš se veseliti u Gospodu, i izvešću te na visine zemaljske, i daću ti da jedeš nasledstvo Jakova oca svog; jer usta Gospodnja rekoše. ( knjiga proroka isaije 58. 13 )

ISUS PO OBICAJU ODLAZI U HRAM U SUBOTU - `I dođe u Nazaret gdje bješe odrastao, i uđe po običaju svome u dan subotni u zbornicu, i ustade da čita.
I daše mu knjigu proroka Isaije, i otvorivši knjigu nađe mjesto gdje bješe napisano:
Duh je Gospodnji na meni; zato me pomaza da javim jevanđelje siromasima; posla me da iscijelim skrušene u srcu; da propovjedim zarobljenima da će se otpustiti, i slijepima da će progledati; da otpustim sužnje;
I da propovijedam prijatnu godinu Gospodnju.
I zatvorivši knjigu dade sluzi, pa sjede: i svi u zbornici gledahu na nj.
I poče im govoriti: danas se izvrši ovo pismo u ušima vašima. ( Jevandjelje po Luki 4. 16-21 ).

PAVLE PO OBICAJU SVOME UDJE U HRAM U SUBOTU - `Prošavši pak Amfipolj i Apoloniju dođoše u Solun, gdje bješe zbornica Jevrejska.
I Pavle po običaju svome uđe k njima, i tri subote razgovara se s njima iz pisma,
Pokazujući i dokazujući im da je trebalo Hristos da postrada i vaskrse iz mrtvijeh, i da ovaj Isus kojega ja, reče, propovijedam vama, jest Hristos. ( dela apostola 17. 1-3 ).

PAVLE PROPOVEDA U HRAMU U SUBOTU, NEZNABOSCI MOLE PAVLA DA IM PROPOVEDA I U DRUGU SUBOTU - `A oni otišavši iz Perge dođoše u Antiohiju Pisidijsku, i ušavši u zbornicu u dan subotni sjedoše.
A po čitanju zakona i proroka poslaše starješine zborničke k njima govoreći: ljudi braćo! ako je u vama riječ utjehe za narod, govorite.
A Pavle ustavši i mahnuvši rukom reče: ljudi Izrailjci i koji se Boga bojite! čujte....
A kad izlažahu iz zbornice Jevrejske, moljahu neznabošci da im se ove riječi u drugu subotu govore.
A kad se sabor raziđe, pođoše za Pavlom i za Varnavom mnogi od Jevreja i pobožnijeh došljaka; a oni govoreći im svjetovahu ih da ostanu u blagodati Božijoj.
A u drugu subotu sabra se gotovo sav grad da čuju riječi Božije. ( dela apostolska 13. 14-44 ).

PAVLE RADI SEST DANA A SUBOTOM A ODLAZI U HRAM I PROPOVEDA O HRISTU - Potom se odluči Pavle od Atine i dođe u Korint,
I nađe jednoga Jevrejina, po imenu Akilu, rodom iz Ponta, koji bješe skoro došao iz Talijanske sa ženom svojom Priskilom (jer bješe zapovjedio Klaudije da svi Jevreji idu iz Rima), i dođe k njima.
I budući da bješe onoga istog zanata, osta kod njih i rađaše, jer bijahu ćilimarskog zanata.
A prepiraše se u zbornicama svake subote, i nadgovaraše Jevreje i Grke. ( dela apostola 18. 1-4 ).

PAVLE SAVETUJE DA UDJEMO U SUBOTNI ODMOR PO PRIMERU GOSPODA KOJI SE ODMARAO U SEDMI DAN, A NE PO PRIMERU NEPOSLUSNOSTI JEVREJA KOJI SU PREKRSILI ZAPOVEST O SUBOTI - `Da se bojimo dakle da kako dok je još ostavljeno obećanje da se ulazi u pokoj njegov, ne odocni koji od vas.
Jer je nama objavljeno kao i onima; ali onima ne pomaže čuvena riječ, jer ne vjerovaše oni koji čuše.
Jer mi koji vjerovasmo ulazimo u pokoj, kao što reče: zato se zakleh u gnjevu svojemu da neće ući u pokoj moj, ako su djela i bila gotova od postanja svijeta.
Jer negdje reče za sedmi dan ovako: i počinu Bog u dan sedmi od sviju djela svojijeh.
I na ovom mjestu opet: neće ući u pokoj moj.
Budući pak da neki imaju da uđu u njega, i oni kojima je najprije javljeno ne uđoše za neposlušanje;
Opet odredi jedan dan, danas, govoreći u Davidu po tolikom vremenu, kao što se prije kaza: danas ako glas njegov čujete, ne budite drvenastijeh srca.
Jer da je Isus one doveo u pokoj, ne bi za drugi dan govorio po tom.
Daklem je ostavljeno još počivanje narodu Božijemu.
Jer koji uđe u pokoj njegov, i on počiva od djela svojijeh, kao i Bog od svojijeh.
Jer je živa riječ Božija, i jaka, i oštrija od svakoga mača oštra s obje strane, i prolazi tja do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srdačnijem.
I nema tvari nepoznate pred njim, nego je sve golo i otkriveno pred očima onoga kojemu govorimo.
Imajući dakle velikoga poglavara svešteničkoga, koji je prošao nebesa, Isusa sina Božijega, da se držimo priznanja.
Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našijem slabostima, nego koji je u svačemu iskušan, kao i mi osim grijeha.
Da pristupimo dakle slobodno k prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vrijeme kad nam zatreba pomoć. ( Jevrejima poslanica 4 poglavlje ).

( Napomena: na ovom mestu u Jevrejima poslanici 4 poglavlju, u originalnom Grckom tekstu umesto reci POCIVANJE, stoji izraz SABATISMOS, koji znaci `Subotni odmor - subotnje pocivanje, i u Biblijskoj terminologiji oznacava svetkovanje Subote ).

SUBOTA- DAN GOSPODNJI I U STAROM I U NOVOM ZAVETU ( prorecena obnova subote ) - `I tvoji će sazidati stare pustoline, i podignućeš temelje koji će stajati od koljena do koljena, i prozvaćeš se: koji sazida razvaline i opravi putove za naselje.
Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, sveti dan Gospodnji slavnijem, i budeš ga slavio ne idući svojim putovima i ne čineći što je tebi drago, ni govoreći riječi,
Tada ćeš se veseliti u Gospodu, i izvešću te na visine zemaljske, i daću ti da jedeš našljedstvo Jakova oca svojega; jer usta Gospodnja rekoše. ( knjiga proroka Isaije 58. 13 )

Bijah u duhu u dan nedjeljni, i čuh za sobom glas veliki kao trube koje govoraše: ja sam alfa i omega, prvi i pošljednji ( Otkrivenje Jovanovo 1. 10 ).

( Napomena: na ovom mestu u Otkrivenju 1. 10 u originalnom Grckom tekstu umesto `DAN NEDELJNI, stoji izraz `DAN GOSPODNJI.
Dan gospodnji i u starom i u novom zavetu pretstavlja Subotu - uporedi knjigu proroka Isaije 58. 13 i Otkrivenje 1. 10
).


4. UCENJE TRADICIONALNOG HRISCANSTVA: Mnogobozacko okultno verovanje u besmrtnost duse, u pakao, i cistiliste ( Mitarstva ) nasprram biblijskog ucenja da se ljudi nakon smrti nalaze u jednom stanju koje biblija naziva snom, i cekaju u svojim grobovima dan vaskrsenja u poslednji dan prilikom Hristovog drugog dolaska.

BIBLIJSKO UCENJE:

`Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio.
I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je, i više nemaju dela nikada ni u čemu što biva pod suncem.
( knjiga propovednikova 9. 5 - 6 ).


`A čovek umire iznemogao; i kad izdahne čovek, gde je?
Kao kad voda oteče iz jezera i reka opadne i usahne,
Tako čovek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi niti će se prenuti oda sna svog.
O da me hoćeš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj, i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti!
Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promena.
Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš. ( knjiga o Jovu 14. 10 - 15 ).

`I niko se ne pope na nebo osim koji siđe s neba, Sin čovečiji koji je na nebu. ( Jevandjelje po Jovanu 3. 13 ).

`I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni.
( knjiga proroka Danila 12. 2 ).


`Neću vam pak zatajiti, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nada;
Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s Njim
Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji, nećemo preteći onih koji su pomrli.
Jer će sam Gospod sa zapovešću, sa glasom Arhanđelovim, i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre;
A potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.
Tako utešavajte jedan drugog ovim rečima. ( 1 poslanica Solunjanima 4. 13 - 18 ).


`Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijeg,
I izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.
( Jevandjelje po Jovanu 5. 28 - 29 ).


5. - UCENJE TRADICIONALNOG HRISCANSTVA: Stavlja ljudsku tradiciju i predanje iznad autotriteta Bozje reci.

BIBLIJSKO UCENJE:

`A On odgovarajući reče im: Dobro je prorokovao Isaija za vas licemere, kao što je pisano: Ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene.
No zaludu me poštuju učeći naukama, zapovestima ljudskim.
Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske,
I reče im: Dobro ukidate zapovest Božju da svoj običaj sačuvate. ( Jevandjelje po Marku 7. 6 - 9 ).

`Braćo! Čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prevarom, po kazivanju čovečijem, po nauci sveta, a ne po Hristu. ( Kolosanima poslanica 2. 8 ).

`Pazite dakle na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi vladikama da pasete crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom;
Jer ja ovo znam da će po odlasku mom ući među vas teški vuci koji neće štedeti stada;
I između vas samih postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju učenike za sobom.
( Dela Apostola 20. 28 - 30 ).

`Osveti ih istinom svojom: reč je Tvoja istina. ( Jevandjelje po Jovanu 17. 17 ).

`I imamo najpouzdaniju proročku reč, i dobro činite što pazite na nju, kao na videlo koje svetli u tamnom mestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašim.
I ovo znajte najpre da nijedno proroštvo književno ne biva po svom kazivanju;
Jer nikad proroštvo ne bi od čovečije volje, nego naučeni od Svetog Duha govoriše sveti Božiji ljudi.
( 2 poslanica Petrova 1. 19 - 21 ).