уторак, 27. март 2012.

STA SE DOGADJA SA COVEKOM KAD UMRE - DR RADISA ANTIC

 http://www.turizamvukovar.hr/uploads/slike_z_aweb/9.Groblje_hrv.branitelja.jpg


Govorićemo o temi koja je dosta srodna sa Hristovim vaskrsenjem. Veoma kompleksna tema. Ja sam danas otkrio da se u Knjizi o Jovu nalazi jedno pitanje o kojem ćemo večeras govoriti. Pitanje je zapisano u 14. glavi Knjige o Jovu, 10. stih: "A čovek umire iznemogao, i kad izdahne čovek, gde je?" I kad izdahne čovek, gde je? Kuda ide? Šta se zbiva sa čovekom? Pre nego što počnemo da razmišljamo o ovoj temi, dozvolite mi da kažem nekoliko osnovnih misli o osnovnim shvatanjima koja danas postoje u vezi sa konstitucijom čoveka. Dakle, kakva sve shvatanja postoje u filozofiji i teologiji kada je u pitanju konstitucija ljudske ličnosti ili čoveka. Uglavnom, istorijski gledano postoje tri shvatanja. Prvo shvatanje je takozvana "dihotomija." To znači da se čovek sastoji od dva bitna elementa, od duše i od tela. To je dakle staro shvatanje. Ova dva entiteta, telo i duša su suprotni jedno drugom. Oni su bitno različiti. Jedan autor kaže da su telo i duša kao kap vode i ulja; kad čovek umre, ulje ide ulju, a voda ispari ili ide vodi. Drugo shvatanje koje postoji, koje je takođe zanimljivo je "trihotomija." Naime, postoje ljudi koji smatraju da postoji telo, duh i duša, više se ne radi o dva konstitutivna elementa čoveka, nego se radi o tri, o telu, duhu i duši. Na primer, Aristotel je govorio da čovek ima duh koji je on nazvao "nus" što znači razum, da ima dušu, što je za njega bila neka vrsta vitalnosti, to je za njega život, i telo koje je samo telo. Dakle, po Aristotelu čovek je jednostavno načinjen od tri dela, dakle od trihotomoje. Danas postoje i shvatanja koja uče da je čovek načinjen od više osnovnih delova. Ovo shvatanje se zove "polihotomija." Znači, više sastavnih delova. Na primer, današnji autori kažu: postoji fizička priroda čoveka, postoji fiziološka dimenzija, postoji anatomska dimenzija u čoveku, postoji duhovna priroda kojoj pripada sociološki aspekt čoveka, racionalni, psihološki, religiozni i tako dalje. To su uglavnom osnovna shvatanja koja postoje.Ono što je u mnogome uticalo na svet uopšte i religiozni svet, je učenje starogrčkih filozofa uključujući prvenstveno velikog grčkog filozofa Platona, koji je živeo u 3. veku pre Hrista. Od Platona pa na ovamo, smatra se u filozofiji i u dobrom delu hrišćanstva da postoje dva sveta koja su radikalno različita. Postoji svet ideja, gde stanuju duše koje su besmrtne. Ovaj svet ideja je savršen, nepromenljiv, neprolazan, večan. Ovo je večni svet. S druge strane postoji i ovaj materijalni svet koji je zao, koji je promenljiv, koji je prolazan, koji je podložan promenama, dakle nesavršen. Duše ili ideje koje stanuju u ovom večnom svetu, kada sagreše nešto u tom svetu, po kazni dolaze i nastanjuju se u ljudsko telo. Dakle, po Platonu čovek se sastoji od dva bitna elementa, od tela i od duše. I sam Aristotel kasnije, kao što smo govorili, govorio je da se svi entiteti u svemiru, premda je on više bio empirista, sastoje od "nusa" koji smo spomenuli, ili "razuma", to je božanski elemenat ili forma, da kažemo filozofski izraz. Ta forma definiše supstanciju ili drugi deo koji je prolazan, koji je zao. Vrlo sličan koncept. Na primer, kada bismo pitali Platona, da li je drvo koje se nalazi tu napolju realno, šta mislite šta bi on kazao, da li je to drvo realno? Da li je to drvo koje vidimo negde napolju ili neko cveće, da li je to realno cveće, da li je to stvarno cveće? On bi rekao: nije, naravno, pravo cveće se nalazi u nama, u duši našoj, a to pravo dolazi iz sveta ideja, ovo je samo sena, odsjajJa verujem da svi poznajete Platonovu priču o pećini. Dakle, živela jedna grupa ljudi u pećini celi svoj život, nikada nisu živeli izvan pećine, nikada nisu znali za neki drugi svet, ali evo jednoga dana jedan od tih ljudi koji su živeli duboko na dnu pećine uspeo je nekako da izađe iz ove pećine. Kad odjednom, kad je izašao, pukao je pred njim horizont, sjajna priroda, pejsaži, sunce i on je bio oduševljen, iznenađen ali oduševljen. Posle kraćeg razgledanja odlučio je da se vrati nazad u pećinu i ponovo su se njegove oči prilagođavale na mrak. Uskom stazom je silazio dole i mislio: "Ja moram svojim prijateljima reći da postoji jedan drugi svet, jedan lepši svet, jedan potpuniji svet, jedan bolji svet, sjajni svet." I kad je došao dole kazao im je: "Otkrio sam nešto izvanredno, mi smo živeli u jednom nerealnom svetu." I kada im je objasnio svoju ideju, oni su ga pogledali i kazali: "Poludeo je", i onda su ga konačno možda i ubili, po Platonu. Dakle, Platon tvrdi da smo mi nesvesni postojanja jednog drugog sveta koji postoji, i tamo stanuju duše koje su večne, koje su neprolazne i koje dolaze u ljudsko telo i nastanjuju se u njega. Platon je unešen u hrišćanstvo, u hrišćansku teologiju putem jednog od crkvenih otaca koji ga je najviše voleo, to je bio sveti Augustin. U to vreme je postojala jedna hrišćanska crkva, dakle to je još 4. vek kada je živeo sveti Augustin, dakle u to vreme putem spisa sveti Augustin je čitao Platona i svidela mu se ta ideja. "Izvanredno, postoje duše koje su večne, s druge strane telo koje je materijalno", i sveti Augustin je tu video srodnost sa hrišćanskim učenjemTako je ideja o besmrtnosti ljudske duše ušla u hrišćanstvo. Trebalo je možda sačekati 13. vek, da dođe Toma Akvinski, pa da uđe i Aristotel koga su uglavnom arapski filozofi u srednjem veku čitali i poznavali. Putem spisa Tome Akvinskog i Aristotel će ući u hrišćanstvo. Toma Akvinski je tako pokušao da pomiri svetog Augustina i Platona, da pomiri njihova učenja. Šta se dogodilo? Sveti Augustin je počeo da uči da se ustvari čovek sastoji od dva dijametralno različita elementa, od duše i od tela. Ako je duša večna, ona je dakle neuništiva, ona je deo božanskog, potrebno je pronaći mesto, kada dođe sud Božji, gde će se ona mučiti, ali ne može se mučiti vremenski, mora se mučiti večno, tako je rođena ideja o paklu. Kasnije, kada su vremena postala malo manje varvarska, pokazali su se problemi. Koji su problemi? Ako je čovek živeo 60 godina i grešio, da li je pravedno da večno ispašta u paklu? Kako pomiriti vreme i večnost? Dakle, za grehe učinjene u vremenu čovek će ispaštati ili mučiti se večno. To je jedan problem s kojim su se suočili hrišćanski teolozi. Zatim, iza toga, kada su vremena postala još malo manje varvarska, onda su smatrali da postoji i drugi deo, to je čistilište, tako da čovek koji sagreši otići će u pakao, mučiće se neko vreme, doći će u čistilište i iz čistilišta će otići u raj. Još uvek je ideja o večnom paklu ostala da postoji u hrišćanstvu. Međutim, pre nego što idemo na biblijski tekst, ja bih odmah skrenuo vašu pažnju da postoje ovde problemi o kojima ćemo govoriti. Ako je istina da će postojati večni pakao i večni raj, to je vraćanje u neznaboštvo, a zašto, videćete malo kasnije.A sada vas pozivam da svi otvorite svoje Biblije, prvu stranicu vaše Biblije, i čitaćemo prvu glavu Prve knjige Mojsijeve. Ovde imamo zanimljiv tekst, mi smo ga već čitali nekoliko puta. Prvi stih kaže: "U početku stvori Bog nebo i zemlju." Ovo je ustvari naslov Prve knjige Mojsijeve. A drugi stih kaže: "A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom, i Duh Božji dizaše se nad vodom." Mnogi današnji biblijski komentatori smatraju da ovaj drugi stih: "Zemlja beše bez obličja i pusta", znači da ništa nije postojalo, jer Bog je stvarao ni iz čega. To ostavljam vama, to je podložno interpretaciji, ustvari ono što je zanimljivo jeste: tama, tišina, kažu neki teolozi, lice bezdana, eho praznine. Dozvolite da ponovim ove izraze. Šta je bilo pre nego što je Bog progovorio? Tama, tišina, lice bezdana, eho praznine, zemlja bez obličja i pusta, ništa, a onda odjednom u 3. stihu: "I reče Bog"; kada Bog govori onda se uvek koristi jevrejska reč "dabar". Kada čovek govori onda se koristi reč "amar". Uvek kada Bog govori nešto se događa. Ljudske reči su izražene rečju "amar". "Dabar Elohim": "I reče Bog: 'Neka bude svetlost.'" Ni iz čega postalo je dakle nešto. I onda se opisuje stvaralačka aktivnost Boga, odjedanput eksplozija života. I onda 26. stih kaže: "Potom reče Bog: 'Da načinimo čoveka po svom obličju.'" "Da načinimo", ne znam da li se sećate ovog teksta, da smo govorili da je ovo pluralis deliberacijus koji govori i aludira na trojstvo. "Da načinimo čoveka po svom obličju" znači: čovek je planirano biće, čovek nije produkt slučaja na osnovu Biblije, čovek nije proizvod slučajnog sudara molekula, čovek je planirano biće, božanski savet ga je planirao, trojstvo ga je planiralo. I 27. stih kaže: "I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božjemu stvori ga, muško i žensko stvori ih." Da vas odmah podsetim na jednu činjenicu, da se ovde koristi reč "ha adam", kada je u pitanju čovek. U reč "ha adam" uključeni su i muški i ženski rod. "Ha adam" nije samo muški rod. E tu sad postoje problemi, ja mislim da to nisam ispričao. Danas u teologiji postoji veliki pokret ženskoga sveta koji žele da obavljaju iste dužnosti kao i muškarci kada je u pitanju sveštenička služba. Jedan deo teološkog muškog sveta kaže: "Žene nisu bile sveštenici u Bibliji, Hristos nije imao ni jednu ženu koja je bila njegov apostol, bilo je 12 apostola, svi su bili muškarci", i tako dalje. I onda neki navode argumentaciju: "Bog je prvo stvorio Adama pa onda je stvorio Evu. Dakle, Adam je superiorniji u odnosu na Evu." Međutim, žene kažu ovako: "Bog je stvorio prvi dan svetlost, pa je stvorio biljke, pa je stvorio životinje, pa je stvorio sunce, mesec i zvezde, pa je stvorio čoveka, pa je kao krunu stvaranja stvorio ženu. Dakle, žena je najsavršenije biće, kruna Božjeg stvaranja." U svakom slučaju smatram da Biblija zastupa mišljenje da su muž i žena jednaki pred Bogom. Usred greha je došlo do onoga što je zapisano u 3. glavi, međutim Isus će reći kasnije: "U početku nije bilo tako." Dakle, mi ne možemo govoriti o superiornosti u braku, mi možemo govoriti o različitim ulogama koje muž i žena imaju u braku. Oni su različiti, dakle različite uloge, ali Biblija ne zastupa ideju o superiornosti jednoga ili drugoga, Biblija negde kaže: "Slušajte se među sobom!" To je stvaranje čoveka.Sada dolazimo u 2. glavu, gde je ključni tekst za razmišljanje u ovom predavanju 7. stih, ovaj tekst bih voleo da zapamtite, ili bar pokušajte da ga se sećate, zapišite ga možda u svojim Biblijama. Tekst kaže: "I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni, i posta čovek duša živa." Molim vas, naučite ovaj tekst napamet ako možete, on je ključni. Dakle Biblija kaže: "I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga", dakle po Bibliji su postojala dva elementa od kojih je čovek stvoren. Prvo, to je prah zemaljski. "I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga." Šta zatim piše u Bibliji? "I dunu mu u nos duh životni." U originalu, u jevrejskom tekstu stoji "nišmat haim". Dalje kaže tekst: "I posta čovek duša živa", original kaže "nefeš haim". Da odmah definišemo ove izraze. Izraz "nišmat haim" ili "duh životni" u Bibliji nije neki svesni element. Da bi to dokazali, možemo to potvrditi činjenicom da biljke imaju "nišmat haim", životinje imaju "nišmat haim." Engleski komentatori i teolozi ovo prevode obično sa "sparkl of lajf", što znaši: "iskra života, princip života", nešto što čini neki entitet živim. "Nišmat haim" dakle nije svesni deo, to je život, to je iskra života, to je princip života, možemo reći da je to bio prvi dah koji je Bog udahnuo u nos Adama.

"I posta čovek duša živa". U Bibliji duša nije samo jedan deo čoveka, preko 800 puta u Starom Zavetu se spominje reč "nefeš". "Nefeš" označava celoga čoveka i mi često kažemo: "Koliko duša ovde ima?" Zato u teologiji važi jedan princip, molim vas zapamtite ovo: čovek nema dušu, čovek je duša. Pitanje je obično: "Da li čovek ima dušu ili nema dušu?" Čovek je duša, on nema dušu, celi čovek je duša. To se dogodilo prilikom stvaranja čoveka.Šta se događa prilikom smrti? Knjiga propovednikova, 12. glava, 7. stih, ovde je reč o tome da šta se događa sa čovekom kad umre. Tekst kaže: "I vrati se prah u zemlju kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao." Dakle, kad čovek umre, prah se vraća u zemlju, duh se vraća Bogu koji ga je dao, šta je sa dušom? Postoji primer koji sam ja slušao još od detinjstva, na koji bih vas podsetio. Na primer imate jedan sanduk gde imate daske i eksere. Ako rasturite ovaj sanduk i stavite daske na jednu stranu, eksere na drugu stranu, gde je sanduk? Hajde dalje da čitamo šta Biblija kaže, šta se događa sa čovekom kad umre. Psalmi Davidovi, 94. glava, 17. stih: "Kad mi Gospod ne bi bio pomoćnik, brzo bi se duša moja preselila onamo gde se muči." Šta znači ova reč koju je Daničić preveo "muči"? Gde se muči, gde se ćuti, gde je tišina. Dobro je da spomenem činjenicu da se u Bibliji nigde ne spominje reč "pakao". U našem prevodu ćete naći na bezbroj mesta reč "pakao", međutim, u originalnom tekstu, u jevrejskom tekstu stoji reč "šeol". "Šeol" je mesto mrtvih, mesto tišine, mesto mraka, mesto gde prestaju sve ljudske aktivnosti. To je "šeol". U Novom Zavetu se koristi reč "hades" ili "ad", i mi tako kažemo. Vuk je konstantno tu reč prevodio sa "pakao". Dakle, u originalu ne postoji reč "pakao". I "had" ili "ad" nije mesto aktivnosti, to je mesto gde prestaju sve ljudske aktivnosti. Zato psalmista kaže: "Kad mi Gospod ne bi bio pomoćnik, brzo bi se duša moja preselila onamo gde se muči", gde je tišina, gde prestaju sve aktivnosti. 115. psalam, 17. stih: "Neće te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se muči", dakle mrtvi su na mestu gde je tišina Hajdemo dalje, 146. psalam, 4. stih: "Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju; taj dan propadnu sve pomisli njegove." Dakle tekst ne kaže da kad čovek umre, da duša odlazi u raj ili u pakao, psalmista kaže: "Iziđe duh iz njega i vrati se u zemlju svoju, taj dan propadnu sve pomisli njegove." Idemo ponovo u Knjigu propovednikovu, ja bih želeo da čitam nekoliko različitih tekstova da biste dobili jednu ideju biblijskog učenja o zagrobnom životu. Knjiga propovednikova, 9. glava, 5., 6. stih, ovo je vrlo važan tekst: "Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio. I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je, i više nemaju dela nigda ni u čemu što biva pod suncem." I deseti stih kaže: "Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš." Znači, propovednik ne kaže da čovek, kad umre, ide u raj ili u pakao, propovednik kaže da čovek odlazi u grob. Knjiga proroka Danila, još jedan tekst iz Staroga Zaveta, 12. glava, 2. stih: "I mnogo onih koji spavaju", zapazite ovaj tekst, molim vas, "I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni." Znači, kada Isus dođe, kada Mesija dođe, Danilo kaže: "Mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se", to znači da čovek živi život svoj, dolazi dan kada umire. Biblija smrt upoređuje sa snom. Čovek u trenutku smrti prelazi u nesvesno stanje i čeka dan Hristovog drugog dolaska, sudnji dan, dan vaskrsenja. Međutim, kao što mi neko reče pre neki dan, to je isti trenutak: ako čovek umre, prelazi u jedno nesvesno stanje, sledeći trenutak otvara svoje oči, za njega tu ne postoji nikakav period vremena. Dakle, kad čovek umre, po Bibliji, Danilo kaže: "I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se kad dođe Hristos, jedni na život večni, drugi na sramotu večnu." To je Stari Zavet, možda Novi Zavet uči nešto drugo, na primer kada smo već u Knjizi proroka Danila u 12. glavi, 13. stih kaže: "A ti idi ka kraju", reč je o Danilu, "i počivaćeš i ostaćeš na delu svom do svršetka svojih dana." "Spavaćeš do kraja vremena", kaže drugi prevod. Idemo sada u Jevanđelje po Jovanu, u 11. poglavlje, 11. stih i nadalje: "Ovo kaza i potom reče im: 'Lazar, naš prijatelj, zaspa, nego idem da ga probudim.' Onda mu rekoše učenici njegovi: 'Gospode, ako je zaspao, ustaće.' A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje sna." Dakle Hristos smrt upoređuje sa snom, to nije jedini slučaj u Novom Zavetu, recimo u Jevanđelju po Luci, 8. glava, 52. stih i nadalje, reč je o devojci koja je umrla, tekst kaže: "Svi plakahu i jaukahu za njom, a on reče: 'Ne plačite, nije umrla nego spava.' I potsmevahu mu se znajući da je umrla. A on izagnavši sve uze je za ruku, i zovnu govoreći: 'Devojko! Ustani!' I povrati se duh njezin, i ustade odmah", dakle i u ovom slučaju, i u ovom tekstu, Hristos je smrt uporedio sa snom. Knjiga Dela apostolska, 13. glava, nalazimo vrlo bitan tekst, 36. stih: "Jer David posluživši rodu svojemu po volji Božijoj umrije, i metnuše ga kod otaca njegovih, i vide truhljenje." Reč je o Davidu, najvećem jevrejskom caru koji je ikad postojao. David je umro, pogrebli su ga i on čeka u grobu. Prva poslanica Solunjanima, dakle vernicima crkve u Solunu, 4. glava, 13. stih i nadalje: "Neću vam pak zatajiti, za one koji su umrli, da ne žalimo kao i ostali koji nemaju nada. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koje su umrli u Isusu dovesti s njim. Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji, nećemo preteći onijeh koji su pomrli." Dakle, postojalo je shvatanje, žalost velika, verovatno su vernici crkve u Solunu izgubili neke od svojih milih i dragih, i verovali su da će oni kasnije možda biti spašeni. Pavle kaže: "Nemojte se brinuti, mi nećemo preteći njih", jer evo šta kaže u 16. i 17.stihu: "Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom aranđelovijem, i s trubom Božijom sići s neba, i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre. A potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti." Dakle Pavle kaže: nemojte se brinuti, oni koji su u grobovima vaskrsnuće, mi ćemo biti preobraženi i zajedno ćemo s Gospodom krenuti na nebo. Ima jedan sjajan tekst u Jevanđelju po Jovanu, u 5. glavi, koji je sličan onom tekstu u knjizi proroka Danila; 28. i 29. stih: "Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega. I izići će koji su činili dobro u vaskrsenije života, a koji su činili zlo u vaskrsenije suda." To su Hristove reči koje je zapisao Jovan u svom Jevanđelju. Dakle postoji dan, dan sudnji, dan kada će Bog suditi ljudima, tada će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božjega i zbiće se, saznali smo, dva vaskrsenja: vaskrsenje života i vaskrsenje smrti. Dozvolite mi da još jedanput rezimiram celu misao. Dakle, čovek je stvoren od praha zemaljskoga, Bog je udahnuo u čoveka duh životni i čovek je postao duša živa. Kad čovek umre, prah se vraća u zemlju, duh ili taj princip života, iskra života, se vraća Bogu. Čovek postoji samo u Božjem sećanju, dovoljno je da ga se Bog seća, Bog o njemu ima sve informacije i kada bude došao sud Božji, kada Hristos po drugi put bude došao, dogodiće se vaskrsenje, vaskrsenje mrtvih, i tada će svi ljudi doći na sud Božji, tada će primiti nagradu ili kaznu. Ja ću doći na problematične tekstove koje vi poznajete, ima i težih tekstova, međutim za sada je dobro da shvatimo da je ovo istina. U slučaju, molim vas, ako prihvatimo činjenicu da postoji večni pakao i večno čistilište, onda se mi vraćamo u mnogoboštvo, jer šta to znači? To znači da su zlo i dobro dva večna principa. Ako na jednom kraju svemira bude postojalo zlo, a na drugom bude postojalo dobro, kakav će to svemir i život u njemu biti? To je upravo neznabožačko učenje, mitraističko ili persijsko učenje, da postoje dva večna principa, to znači dva večna boga. Na osnovu Biblije, mi smo o tome govorili u nekom od predhodnih predavanja, zlo nije večna realnost, zlo je greh, uljez u ljudsku realnost, greh ima svoj početak i imaće svoj kraj. Jedino je dobro, to jest Bog, večni princip. Još jednu važnu misao želim da vam kažem. Kada je zmija koja je bila medijum sotone u Edemskom vrtu razgovarala sa Evom, da li se sećate šta je kazala Evi? "Nećete vi umreti", tako je prvi put lansirana ideja da je čovek besmrtno biće. Biblijsko učenje je sledeće: čovek ima tzv. uslovnu besmrtnost. Šta to znači? Čovek može večno živeti, čovek nije stvoren da umre. Jedan pravoslavni sveštenik je na sahrani kazao jednu zanimljivu misao, lepu misao: "Čoveku se čini da je smrt samo deo drugih ljudi, a ne i njega samoga." I to je velika istina. Mi nismo stvoreni da umremo, čovek je stvoren da živi. Smrt ili zlo je jedan neprirodni entitet koji je ušao u ljudsku realnost, ali čovek nikad sam u sebi neće imati besmrtnost. Čovek ima uslovnu besmrtnost, on može večno živeti. Čovek može večno živeti pod jednim uslovom, da nikada ne kida vezu sa Bogom. U Bibliji jasno piše da Bog jedini ima besmrtnost, ja ću čitati taj tekst. Znači, čovek može večno živeti pod uslovom da živi u zajednici sa Bogom. Poslušajte apostola Pavla koji govori o Bogu, to je prva poslanica Timotiju, 6. glava, 16. stih: "Koji sam ima besmrtnost", šta to znači drugim rečima? Ako čitate neki drugi prevod on će glasiti ovako: "koji jedini ima besmrtnost", On, Bog, jedini, "koji sam (jedini) ima besmrtnost i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, kojega niko od ljudi nije video, niti ga može videti, kojemu čast i država večna. Amin." Dakle, Bog jedini ima besmrtnost, čovek ima uslovnu besmrtnost, ali on može večno živeti pod uslovom da živi u zajednici sa Bogom. Šta znači biti čovek? Jel' se sećate šta smo kazali u nekom od prošlih predavanja? Biti čovek znači obećati nešto, kome obećati? Bogu. Biti Bog, znači biti u stanju zaveta prema čoveku. Zato je vrlo važno da čovek živi u stanju zaveta sa Bogom. Ponovo se vraćam na misao, ako je zlo večni entitet, ako će na jednom delu svemira postojati pakao, a na drugom delu svemira postojati raj, onda, zlo je večni elemenat. Biblija govori da ljudska istorija ima svoj početak, ne samo da ljudska istorija ima svoj početak, nego i greh ima svoj početak na ovoj planeti, ali da greh ima i svoj kraj. Doći će dan kada će smrt, kada će zlo, biti jednom zauvek uništeno. Gde to piše? Mi ćemo o tome govoriti kada budemo govorili o milenijumu, ali za sada Apokalipsa Jovana Bogoslova, 20. glava, 14. stih: "I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt." Sve je nestalo, i smrt i pakao bačeni u jezero ognjeno, nema više groba, nema više smrti, nema više zla, nema više greha. "I videh novo nebo i novu zemlju", kaže 21. poglavlje. Naravno, postoje problematični tekstovi. Dozvolite da u nekoliko reči spomenem ključne tekstove koji mogu predstavljati problem kada čitate Bibliju, zato je ovo osetljivo područje. Jedno od onih klasičnih mesta gde ljudi imaju problema kada čitaju naš prevod, jeste razgovor Hrista sa razbojnikom na krstu. Da li se sećate, ako ste čitali Bibliju, šta je Hristos kazao razbojniku na krstu? "Zaista ti kažem, danas bićeš sa mnom u raju." Da pokušamo da nađemo taj tekst; Jevanđelje po Luci, 23. glava, 43. stih: "I reče mu Isus: 'Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju.'" Ja bih vas podsetio da kada je Biblija pisana na svom originalnom jeziku, nisu postojali znakovi interpunkcije, tek kasnije su u našim tekstovima dodate tačke i zarezi. Ako uzmete originalne tekstove, pogledajte manuskripte, videćete da ne postoje znakovi interpunkcije. Zato mi verujemo da ovaj tekst treba da glasi ovako: "Zaista ti kažem danas, danas ti kažem, bićeš sa mnom u raju." Zašto mi smatramo da zarez treba ići posle "danas", a ne pre "danas"? Ne na osnovu svoje zdrave pameti, da bismo vodu navrtali tamo, nego na osnovu konteksta cele Biblije. Kada je Hristos izgovorio ove reči razbojniku: "Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju"? Kada? Koji dan? U petak. Da li je Isus tog dana bio u raju? Nije bio u raju. U Jevanđelju po Jovanu, 20. glava, 17. stih, zapisane su reči gde Isus kaže jednom od svojih učenika: "Nemoj me dodirivati, jer se još ne vratih ocu svojemu." U svakom slučaju, Isus u petak nije bio u raju, zato je mnogo logičnije prihvatiti interpretaciju: "Zaista ti kažem danas, danas ti kažem, bićeš sa mnom u raju." Vi znate da je Isus još 40 dana bio na ovoj Zemlji i kada je neko hteo da Ga dotakne, On kaže: "Nemoj me doticati, jer se još ne vratih k ocu svojemu." Jovan, 20. glava, 17. stih, evo možemo pročitati ovaj tekst: "Reče joj Isus: 'Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k ocu svojemu, nego idi k braći mojoj, i kaži im: vraćam se k ocu svojemu i ocu vašemu.'" Ovo je bilo dosta vremena posle Hristovog vaskrsenja. Postoje drugi ključni tekstovi koje bih želeo da spomenem, koji mogu predstavljati problem za shvatanje. Prvo, u Novom Zavetu u određenim tekstovima, na primer u Mateju 5. glava, 22. i 29. stih, 10. glava, 28. stih, 18. glava, 9. stih, 23. glava, 5. stih i tako dalje, spominje se izraz "gehena". Otkud ova reč? Da li je reč o paklu? "Gehena" je jedna reč koja potiče iz Starog Zaveta, prvi put se spominje možda u Drugoj dnevnika 33. glava, 6. stih. O čemu je reč? Reč je o jednoj dolini pored grada Jerusalima koja se zvala "Dolina sinova Enomovih". Ova dolina je bila dolina smetlišta, gde su Jevreji bacali svoje smeće, oni koji su živeli u gradu Jerusalimu. Pre toga se u Bibliji spominje činjenica da su tu nekada oni koji su prihvatili neznabožačku religiju prinosili svoju decu neznabožačkim bogovima, vi znate da je to bio čest slučaj kod starih naroda. Kasnije to smeće koje su tu bacali Jevreji, oni su ga palili i to je stalno gorelo. Zato za biblijske pisce, to smetlište koje je gorelo predstavlja tip ili simbol jezera ognjenog, vatre koja će uništiti zlo jednom zauvek. "Gehena" je dakle aluzija na Dolinu sinova Enomovih, gde su nekada deca prinošena na žrtvu, smeće koje je gorelo predstavljalo je simbol ili tip uništenja. Ima jedan drugi zanimljiv primer gde se spominje večna vatra. Onda oni koji smatraju da postoji večni pakao kažu: "Evo, vatra će večno goreti." U redu, u Judi, Juda je jedna mala poslanica, ovde se spominje taj večni oganj, 7. stih: "Kao što i Sodom i Gomor, i okolni njihovi gradovi, koji su se prokurvali onako kao i oni, i hodili za drugim mesom, postaviše se za ugled i muče se u večnom ognju." I naravno, evo muke u večnom ognju. Šta Petar kaže o tom istom slučaju, Druga Petrova, 2. glava, 6. stih: "I gradove Sodom i Gomor sažeže", da li je ovde reč o večnoj vatri? Ovde nije više reč o večnoj vatri, nego kaže: "I gradove Sodom i Gomor sažeže i razvali i osudi i postavi ugled bezbožnicima koji bi ostali." Ako pogledate i druge tekstove koji govore o Sodomu i Gomoru, Biblija jasno kaže da su oni u potpunosti bili uništeni. Kada je reč o večnoj vatri, u kontekstu cele Biblije, smatram, nigde se ne kaže da će večno goreti predmeti u vatri, kaže se da su posledice vatre, koja predstavlja potpuno uništenje, konačno uništenje, večne.Ima jedan izraz u Otkrivenju Jovana Bogoslova koji takođe predstavlja strahovite probleme, 20. glava, 10. stih: "I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gde je zver i lažni prorok, i biće mučeni dan i noć va vijek vijeka." I sada, naravno, ovde piše da će sotona biti mučen va vijek vijeka. Uvek u Novom Zavetu kada stoji izraz "va vijek vijeka", stoji isti grčki izraz u različitim svojim formama. On glasi "eis ton aionon". Ovaj izraz možemo bukvalno prevesti "u večnost, zauvek", biće izmučeni jednom za celu večnost, jednom zauvek, to će biti vatra koja će jednom zauvek uništiti greh, greh će jednom zauvek nestati, nikada se više neće pojaviti. Samo da sa nekoliko reči spomenem klasičnu priču o Lazaru i bogatašu koji je klasični događaj koji se citira u prilog činjenice da postoji večni pakao. Da li znate ovu priču? Jevanđelje po Luci, 16. glava, 19. stih i nadalje: "Čovek neki pak beše bogat, koji se oblačiše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A bijaše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga, još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo, a umrije i bogati i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avrama i Lazara u naručju njegovu. I povikavši reče: 'Oče Avrame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega, i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovome plamenu.' A Avram reče: 'Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i Lazar opet zla, a sad se on teši a ti se mučiš. I pored svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama ne prelaze.' Tada reče: 'Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mojega, jer imam pet braće, neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja.' Reče mu Avram: 'Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju.' A on reče: 'Ne, oče Avrame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih, pokajaće se.' A Avraam reče mu: 'Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.'" Ja bih skrenuo vašu pažnju da ozbiljni pravoslavni i katolički teolozi, koji poznaju teologiju, ne uzimaju ovaj tekst kao dokaz za postojanje večnih muka. Zašto? Naime, ako posmatramo literarni kontekst u kome se nalazi ova Hristova priča koju je ispričao, ona je smeštena u kontekst pokajanja. 15. glava sadrži tri najlepše Hristove parabole o pokajanju: o izgubljenoj ovci, o izgubljenom dinaru i najlepša priča o izgubljenom sinu. Zatim se nalazi priča o bogatašu i pristavu, gde se takođe tretira tema pokajanja. Zatim sledi priča o bogatašu i Lazaru, u 17. glavi se nastavlja tema pokajanja. Naime, sve Hristove priče se sastoje uglavnom od dva dela, od takozvane slike baze, naime Hristos je često uzimao primere koji su bili poznati u narodu, nešto što je narod poznavao. Ova slika baze je mogla biti istinita ili nije morala biti istinita. Hristos je krenuo od poznatog i vodio je ljude ka nepoznatom. Nepoznato je bila Njegova pouka koju je On želeo da saopšti svojim slušaocima. On je imao nešto da im kaže, našto da im poruči, ali hteo je da ih vodi od poznatog ka nepoznatom. Oni su jako dobro poznavali sliku baze. Na primer priča o sejaču. Hristos kaže: "Izađe sejač da seje seme. Jedno seme je palo pokraj puta, drugo na dobroj zemlji", itd. Samo da sa nekoliko reči spomenem klasičnu priču o Lazaru i bogatašu koji je klasični događaj koji se citira u prilog činjenice da postoji večni pakao. Da li znate ovu priču? Jevanđelje po Luci, 16. glava, 19. stih i nadalje: "Čovek neki pak beše bogat, koji se oblačiše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A bijaše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga, još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo, a umrije i bogati i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avrama i Lazara u naručju njegovu. I povikavši reče: 'Oče Avrame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega, i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovome plamenu.' A Avram reče: 'Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i Lazar opet zla, a sad se on teši a ti se mučiš. I pored svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama ne prelaze.' Tada reče: 'Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mojega, jer imam pet braće, neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja.' Reče mu Avram: 'Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju.' A on reče: 'Ne, oče Avrame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih, pokajaće se.' A Avraam reče mu: 'Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.'" Ja bih skrenuo vašu pažnju da ozbiljni pravoslavni i katolički teolozi, koji poznaju teologiju, ne uzimaju ovaj tekst kao dokaz za postojanje večnih muka. Zašto? Naime, ako posmatramo literarni kontekst u kome se nalazi ova Hristova priča koju je ispričao, ona je smeštena u kontekst pokajanja. 15. glava sadrži tri najlepše Hristove parabole o pokajanju: o izgubljenoj ovci, o izgubljenom dinaru i najlepša priča o izgubljenom sinu. Zatim se nalazi priča o bogatašu i pristavu, gde se takođe tretira tema pokajanja. Zatim sledi priča o bogatašu i Lazaru, u 17. glavi se nastavlja tema pokajanja. Naime, sve Hristove priče se sastoje uglavnom od dva dela, od takozvane slike baze, naime Hristos je često uzimao primere koji su bili poznati u narodu, nešto što je narod poznavao. Ova slika baze je mogla biti istinita ili nije morala biti istinita. Hristos je krenuo od poznatog i vodio je ljude ka nepoznatom. Nepoznato je bila Njegova pouka koju je On želeo da saopšti svojim slušaocima. On je imao nešto da im kaže, našto da im poruči, ali hteo je da ih vodi od poznatog ka nepoznatom. Oni su jako dobro poznavali sliku baze. Na primer priča o sejaču. Hristos kaže: "Izađe sejač da seje seme. Jedno seme je palo pokraj puta, drugo na dobroj zemlji", itd. Svi su poznavali sliku sejača. Hristos koristi ovu sliku o sejaču da bi svojim učenicima saopštio jednu važnu pouku. Još jednom ponavljam, ova slika baze ili slika osnove je mogla biti istinita ili ne. U slučaju Lazara i bogataša, reč je o priči koju su Jevreji doneli kada su se vratili iz ropstva, iz Vavilona, oni su joj dali svoju interpretaciju, narod je jako dobro poznavao tu priču. Hristos koristi tu priču da bi ih poučio pokajanju. Centralna pouka priče jeste: vi ste toliko tvrdoglavi, ni da vama neko iz mrtvih ustane, vi ne biste verovali. Kada bismo bukvalno tumačili ovu priču, i kada bismo želeli da svakom detalju ove priče damo doktrinalnu vrednost, onda bi i oni koji veruju u večni pakao došli u ćorsokak. Zamislite raj, vi ste ovde u raju, uživate u hladovini, a vidite preko ove provalije ljude kako se muče, vidite nekog od vaših milih i dragih i razgovarate sa njima! Ako bukvalno tumačimo ovu Hristovu priču, niko ne može doći do rezultata. Zato mi tražimo centralnu vest. Centralna vest je: pokajte se, na osnovu Mojsija i proroka. Hristos je uzeo priču iz naroda koja je bila poznata, i na osnovu ove priče dakle, želeo je da svoje slušaoce pouči određenim istinama. Velika vest za večeras jeste da zlo nije večna realnost. Ja znam da za mnoge od vas koji imate mile i drage, možda je ovo bila čudna vest, možda vas je iznenadila, možda razmišljate sada. Ovo je biblijsko učenje. Ja se sećam jedne žene koja mi je stalno govorila: "Vi me mučite", bila je stalno na predavanjima, ali vest Biblije jeste da smrt nije kraj, da će doći dan vaskrsenja, i zato se sećamo velikog događaja kad je Isus vaskrsao iz mrtvih.

Priča se da je jedan poznati propovednik, sveštenik, iznenada bio pozvan da propoveda na jednoj sahrani. Išao je kroz sva četiri Jevanđelja i tražio je Hristove propovedi, šta je to Hristos propovedao na sahranama, jer je znao da je Hristos bio na sahranama, i želeo je da vidi šta je to Hristos propovedao ne bi li i on to isto mogao da propoveda, ali uzalud. Otkrio je da je Hristos svaku pogrebnu povorku na kojoj je prisustvovao izmenio u trijumfalnu povorku. Smrt nije mogla postojati onde gde se On nalazio. I kada su mrtvi čuli Njegov glas, oni su se vraćali u život. Biblijska poruka je: "Ja sam vaskrsenje i život, ako ko veruje u mene, ako i umre, živeće." Biblija kaže: "Ko ima sina Božjega ima život, ko nema sina Božjega nema života." Zato je velika vest biblijska da postoji vaskrsenje Isusa Hrista, da postoji dan sudnji kada će svi doći na Božji sud, i kada će jedni primiti nagradu, a drugi kaznu večnu.

Нема коментара:

Постави коментар